У временима кад је крв текла као вода, а вјера и част били једини штит српском народу, у селу подно Динаре, близу Книна, родила се дјевојчица по имену Милица.

Била је ћерка Радоја и сестра младића Петра — породица поносна, православна, крајишка. Одмалена су је учили да се не боји грмљавине, ни пушке, ни Турчина.

Кад јој Турци убише оца и брата у засједи на превоју, остаде кућа без мушке руке. Село је плакало, али Милица не. Узела је очево оружје, прешила себи мушки гуњ и сама се придружила ускоцима. Није било лако — жена у мушком табору. Али ју је спасила кука коју је носила о пасу (појасу): гвоздена, оштра, кривудава — од ње су многи Турци посљедњи пут дахнули.

Управо је по њој и добила име — Клинчарка, јер су говорили да сваки непријатељ који је види, „остаје на клинцу“.

Прерушена сабља

Прерушена као мушкарац, под именом Милан Кнински, јахала је кроз беспућа, пратила караване, ослобађала српску чељад из ропства. Знала је путеве Динаре боље него многи граничари. Понекад би сама прешла у Босну, ускакала до Ливна, Кључа или Бихаћа…ускакала да извуче дјецу, старце, дјевојке од одвођења у јањичаре или хареме. Њен коњ, Риђов , препознавао је мирис опасности а њен поглед био је оштрији од ханџара.

Жена вјере и завјета

Милица није била само мач и кука — била је завјетна душа. Носила је увијек са собом мало камено крсташче које јој је отац дао прије погибије. Вјеровала је у Косовски завјет, у Лазарев избор царства небеског. Често је у поноћ, у шумама око Удбине или у клисурама Цетине, пјевала „Видовданке“, као да су анђели са њом.

Пострадала је не у бици, већ у засједи. Турци су сазнали за „Милана“ који је, заправо, била жена. Поткупили су једног житеља, и он их довео до ње. Недалеко од Крбавице у Лици, у борби један на пет са лажним трговцима, Милица је пала — али не прије него што је тројици Турака пресјекла пут на онај свијет.

Сахрањена је под старим храстом на граници Лике и Босне, без плоче, без имена — јер није тражила славу. Али народ ју је памтио. Стари Крајишници пјевали су о њој уз гусле, дипле или ојкаче:

„Је л’ то Милан ил’ јунакиница?

Јест’ Милица, храбра Клинчаница

Што Турчину ни име не прашта,

Вјера јој је Косово и правда,

Куку носи, ал’ и срце златно…

Слава јој!

Милица Клинчарка, жена-ускок, остала је само у причама, у пјесмама, у сјећању српског народа коме је служила. Њено име можда није у књигама, али је записано у костима Динаре, у гласу гусала и гајди, и у сузи сваке мајке која је сина у бој испратила.

Аутор: Стојан Јанковић