Da se podsetimo!

Pozirati pored biiste Vojvode Mišića ne znači da je pozer u rangu Vojvode

   U podrumu crkve Ćirila i Metoda u Ljubljani, koji više liči na skladište nego na sastavni deo nekog svetog hrama, desetak ljudi, od kojih neki i ne žive u Sloveniji, na nelegitimnoj skupštini oktobra 2020. je odlučilo, da za predsednika savez Srba postave Vladimira Kokanovića, rođenog 1988. godine u Zagrebu.

   To je onaj Vladimir kojem će otac Milun, već 1991. godine, kao trogodišnjem dečačiću omogućiti da u novom beogradskom petosobnom stanu na Voždovcu sretno i ugodno nastavi bezbrižan život.
   Da bi Milun to postigao, a bio je nekadašnji oficir Jugoslovenske narodne armije i nekadašnji redovni profesor Tehničke vojne akademije kopnene vojske u Zagrebu pribegao je onome što čovek sa čašću i moralom ne bi smeo ni pomisliti.
   Malo po izbijanju rata u Hrvatskoj, gde su do tada živeli Kokanovići, Vladimirov otac je već 1991. godine, u vreme žestokih ratnih sukoba napustio vojsku, pitomce i ostale starešine ostavljajući ih na cedilu. Preko Mađarske je, sa grupom oficira pobegao u Beograd i stupio na mesto načelnika Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane. Na ovoj poziciji je zamenio časnog general-potpukovnika Ivana Đokića, koji je, prema pisanju medija, smenjen što je odbio da sarađuje sa podobnim, odnosno povlašćenim dobavljačima Vojske. Milunu Kokanoviću je upravo taj posao bio kao na kožu pisan.
   Od tada je njegovo ime vrlo često punilo novinske stupce pominjući se u nekim sumnjivim trgovinama kao v.d. pomoćnika načelnika Generalštaba VSCG.
   
Iver ne pada daleko od klade!

   Tada još uvek neoljuđeni sin Vladimir, koji zahvaljujući tati, nikada nije osetio težinu niti života niti težinu lanaca u Srbiji tih devedesetih godina, a posebno ne oskudicu i glad, upija i usvaja sve  muljatorske norme ponašanja tumačeći ih kao jedino ispravan put do lake zarade, a bez velikog napora. Da li je uopšte i bilo moguće biti oljuđen vaspitanjem kakvo je sticao u sredini u kojoj je stasavao ostaje otvoreno pitanje?
   Verovatno su još tada, u njegovoj ranoj mladosti u njemu već bila duboko utkana saznanja o materijalizmu i lakomosti na novac koji je tada, pa i danas doživljen kao jedino vredan i za koga se treba boriti, dok je ostao uskraćen za saznanja o iskrenoj ljubavi prema svojem narodu, jeziku, državi, istoriji i kulturi. To mu opet nije smetalo, niti mu smeta da upravo o tome diskutuje, ulagujući se svakoj vlasti, a posebno vladajućoj partiji nadajući se ambasadorskom mestu u Ljubljani.
   Dalje se sve dešava kao u predstavi drame “Sin domaćeg izdajnika”.
   Predajući dušu đavolu, u pokušaju da uveća i tatinu i ličnu imovinu, Vladimir je odlučio da svoju nameru ostvari baš u Sloveniji i baš na račun Srba u Sloveniji.
   Ni pretpostaviti nije mogao, da je čestitim Srbima još od ranije dara prevršila meru, a posebno njegova lagarija iz koje bi jedino on izvlačio korist, toliku, da su ga relativno brzo pročitali, jer  im je sve prekipelo i da su i oni spremni prodati dušu đavolu, ako zatreba, ne bi li se jednom za uvek rešili zla utelotvorenog u liku i delu aktuelnog predsednika Saveza Srba.
   Rešeni da ovaj put idu do kraja, pitaju:

1-    Ko će da plati dugove saveza koji su došli na adresu Srpske knjižare i antikvarnice u Ljubljani - gde još uvek gostuje poštanski sandučić već odavno propalog Saveza Srba Slovenije?!!!
2-    Kada će Savez Srba Slovenije da izmiri dugovanje Gospodarskom rastavišču u Ljubljani od preko 3.800 eura za iznajmljivanje dvorane i obezbeđenja prilikom dolaska predsednice Republike Srpske Željke Cvijanović na neki navodno “međunarodni” sajam privrednika, za koji Dušan Cunjak poznati knjižar iz Slovenije i vlasnik prostorija gde se još uvek nalazi sedište Saveza Srba kaže da je to bio neki najobičniji međuseoski susret.


SLovenački srpski klub u kome je sedište Saveza Srba Slovenije (Trubajeva cesta 19, Ljubljana)

Adresa saveza Srba Slovenije



   Ali, s obzirom da Kokanović vodi savez iz Beograda, verovatno niti ne zna da za neizmirene obaveze, računi Saveza Srba Slovenije, stižu svakodnevno i to na sedište saveza koje se još uvek nalazi na adresi Slovenačko srpskog kluba - antikvariat, Trubarjeva 19, Ljubljana, vlasništvo gospodina Cunjaka.
   Upravo tu je prispeo i račun “gostione” iz Maribora u kojoj se žderalo i pilo za 1.800 evra, ali i račun za neke štamparske usluge u iznosu od 2.000 evra?
   Nije čudo da on za to uopšte ne zna, jer računi ne stužu u kabinet nedostojnog Srpskog patrijarha, niti u kabinete koruptivnih ministarstava po kojima se muva, a još manje ne stižu ni Jovani Jeremić, ili nesretnom Vučićeviću iz Informera gde je Kokanović stalni gost praveći mu društvo u žderanju i krkanluku, tumačeći sve i svašta, samo ne ono što bi zaista trebalo.

Predsednik Saveza Srba Slovenije (plavo odelo)

Krkanluk predsednika Saveza Srba i njegove beogradske bratije

   Nezadovoljni takvim radom, odlukama i postupanjem Srbi iz Slovenije pitaju i ovo:

   Zna li možda Vladimir Kokanović šta se dogodilo sa 30.000 evra i gde je utrošen taj novac koji je ministar Selaković lično ostavio ambasadi Srbije u Sloveniji?

   Kako na sva ova dugovanja reaguje predsednik nadzornog odbora i lični Kokanovićev fotograf Rade Bakračević za kojeg se zna da je svojevremeno prijavljivao Srbe iz Slovenije slovenačkoj policiji, zbog kritike srpske vlasti, kojoj se, baš kao što radi i Kokanović, dodvoravao kako onda, tako i danas iako se već dobrano nalazi u svojoj devetoj deceniji života.
“Što je mnogo, mnogo je” govore Srbi iz Slovenije i poručuju:
Vladimire! Učini to odmah! Podnesi ostavku, položi račune i napusti savez Srba!

Radovan B. Milić - pisac
31. 10. 2024, Slovenske Konjice
(Tekst upriličen na osnovu dopisa viđenijih Srba Slovenije)