Ако има сличности са њим, добро видите! (Фото преузет са гугла)
Дуго, баш дуго сам размишљао да ли је потребно било шта одговарати манипулатору који већ две године, из месеца у месец, патолошком мржњом и лажима о познатим именима припадника српског расејања, па и о мени, шири неумесне будалаштине и идиотарије не само путем електронске поште и друштвених мрежа већ и путем опскурног сајта какав је гласило Удружења српских књижевника Словеније.
На писанију нисам реаговао, нити ме је занимало шта тај муцави, мрачни и нејасни тип фарбане косе и бркова говори и шта пише, све док нисам био упозорен од пријатеља, Срба из Словеније, да уколико дозволим манипулатору да довољно дуго понавља лаж, људи ће на крају у лаж поверовати.
Реч је наравно о босанском Србину Саши Гајићу из Љубљане, председнику Удружења српских књижевника Словеније, оснивачу Савеза српске дијаспоре, али и друштава која чине савез, јер савез без друштава не би могао бити регистрован. У међувремену је у Љубљани регистровао и политичку Социјалну Странку Срба у Словенији, али и неку (УЕАСНУ) „европску“, рекао би човек елитну „академију српских наука и уметности“.
Организације су регистроване потписима још два лица који су поред Саше Гајића и једини чланови тих „силних“ удружења.
По звучности назива организација, претпоставити би било да се ради о некаквим значајнијим, озбиљним, па и величанственијим институцијама са којима би, у најмању руку, било милина сарађивати, или бар одржавати какав такав контакт.
Али, није тако.
Своје регистроване организације, кроз финансијски конструкт, Гајић вешто користи нудећи евентуалним, за сада непостојећим будућим члановима безусловно академско звање, а без потребне било какве претходне квалификације, као што је ни он сам нема.
Лаж и обмана самозваног професора Гајића који у времену све општег посрнућа морала, нарочито сопственог, титулише себе и академиком, постало је његов свакодневни начин живота и најприроднији алат за незаконито стицање капитала. Тај човек лаже и кад нема специјалног разлога за лаж. Своју лаж ставља у функцију приказивања себе у што бољем светлу, притом немајући потребне храбрости да (не) дела која чини осмотри, како он каже, у сопственом „огледалу истине“ не би ли га бар огледало, ако не неко други, благовремено упозорило на алармантни поремећај менталног стања у којем се налази, а које би се под хитно требало лечити.
За појаву оваквог његовог стања стручњаци кажу да се ради о присуству одређених страхова који се код оболелог јављају чак и онда кад опасности уопште нема. Поштапајући се цитатом Паула Куеља бразилског писца који је рекао: начин како поступаш са другима је непосредна рефлексија онога како се осећаш у себи, онда је све јасно у случају Саше Гајића.
Значи, „страхови“ Саше Гајића, оснивача свега и свачега спорног у Љубљани су заиста оправдани његовим личним разлозима, а које он ипак не би требао испољавати према другима на начин на који то чини, јер му ти други ништа на жао нису учинили.
Ипак, што је ту је, родило се, ваља га љуљати.
Један од могућих разлога његових страхова и вероватно унутарњег осећаја сопствене бескорисности може бити и његова све израженија завист или негација резултата и успеха људи које он својим чињењем никако није могао ни постићи, ни достићи, ни остварити, па таман и да би имао два живота.
Осмелити се и добровољно, 1999. године са пушком у руци ступити у редове Војске Југославије у одбрани српског Космета, доживети сав пакао рата, а нарочито оног 9. априла на Кошарама, је одлука на коју он није смео ни помислити, а камоли у борбама учествовати. Али данас, кад је ратни пакао остао далеко иза, тај човек, потомак прекодринских Срба и оних предака који су се у Великом рату жестоко борили у аустроугарским трупама против Краљевине Србије, не сви, наслеђеним кукавичлуком, из сигурне јазбине, кевће измишљајући и не бирајући речи, називајући јунаке са Кошара ратним дезертерима, издајницима, сарадницима словеначке тајне службе, доушницима хрватске службе безбедности, силоватељима, па чак и бедницима без игде ичега.
Не ради ли се ту о његовој најједноставнијој замени значења основног полазишта именице „теза“ у којој апсолутну истину о себи и својег потонућа жели приписати оним лицима чијим је достигнућима задивљен?
Ако свему додамо и проблем са алкохолом долазимо до спознаје његовог узалудног покушаја пројекције својих карактерних особина у оне које напада, оптужујући их све заједно за којекаква издајства, силовања, убиства пешака на пешачким прелазима итд.
Суочен са сопственим ништавилом, одбачен од свих, сам, у седмој деценији живота, непризнат, без чланства упркос силним удружењима која је оснивао, са мачем правде словеначких закона који му на танкој нити висе изнад главе, и који ће га ускоро праведно стићи, Гајић бира најлошију стратегију преживљавања и опстанка – злобу.
Пишући подсмешљиве злобне памфлете о конкретним особама и то у општој оптужујућој форми и разашиљући их електронском поштом не само на адресе Срба у Словенији, већ и Безбедносно Информационој Агенцији Србије, објављујући измишљене интригантне „текстове“ на сајту Удружења српских књижевника Словеније, овај човек који се повремено, са лажних мејлова, представља као Марко, а затим и Горан Петровић, сврстао је самог себе у категорију људи чије је карактерне особине врло лако генерализовати само једним јединим описним придевом који из пристојности нећу изговорити а који почиње са „Ху“ а завршава се са „ља“.
Ускоро други део: Марифетлуци оснивача свега и свачега у Љубљани!
Радован Б. Милић
16. 01. 2025
Словенске Коњице