(Фото без текста преузет са портала УЕАСНУ)

Пише: Радован Б. Милић 

   Википедија за њега каже; Студије је завршио у Љубљани и Загребу. Дипломирао на Универзитету за политичке науке у Љубљани, ментор је за филм и телевизију и борац је против кршења људских права Срба у Словенији.

Опаааа, могло би се помислити - права ствар! Борац против кршења људских права Срба у Словенији!?
   Вероватно сте већ схватили да се ради о „професору“ Гајићу који се одазива на име Саша, а чије се име, ако му је то заиста право име, због постојања граматичких правила мора писати великим словом.
Такав је ред.
   Е, тај Саша Гајић је у регистар Агенције за привредне регистре Словеније (АЈПЕС), поред већ уписаног Савеза српске дијаспоре Словеније, Удружења српских књижевника Словеније, Српске библиотеке „Вук Караџић», Социјалне странке Срба Словеније“, уписане, па избрисане, и десетине других друштава, без чланства, која постоје само на папиру, и служе му за згртање новца, уписао и Удружење европске академије српских наука и уметности.
   Себи самом је том приликом, у част регистрације академије, поред професорске, на «јуначке» груди прикачио и декорацију почасног академика. У додели титула није заборавио да унапреди и верног саборца Игора Митића. Њему је Гајић, као старији колега и „школовани“ ментор за филм, доделио ни мање ни више, већ улогу аниматора или у преводу комедијаша. Ко зна, можда ће комедијаша, за разлику од гласноговорника Давида Тепића, кад тад стићи памет, па ће по угледу на Петошка, Лазареву дворску луду, напустити недолично друштво и заиста, у неком новом кругу искрених људи постати заиста борац за људска права, како се тројац декларише, а не да доживотно остану најобичнији лицемерни фарисеји.
   Најбољи показатељ њиховог лицемерја може се упоредити са неискреношћу епископа липљанског Теодосија Шибалића, који је издао и продао последњег бранитеља Косова и Метохије, свог духовног оца владику +Артемија, протеравши га са КиМ и на тај начин омогућивши да 17% српске територије, без борбе, падне у руке шиптарским терористима и њиховим Западним покровитељима.
   Нису ли и њих тројица, а било је речи и о томе, по угледу на Шибалића, постали Тројански коњи екуменизма и екумениста из Љубљанске епархије (С.П.Ц.) и савршени лојалисти битанге на издисају који је учинио више и од самих Албанаца на стварању велике Албаније.
      Иако знају истину, ти врховни денунцијанти, џелати поштеног српског света у Словенији, кукавице и плашљивци, без трунке аршина и људскости, измишљотинама и клеветама, дозвољавају себи слободу да најружније етикетирају јунаке битке на Кошарама који су синоним за отпор српског народа и најезде белосветских хорди и шиптарских зликоваца.
   Зар ти људи, као „академски грађани“, не би требали знати да слобода говора није слобода да се било који човек на свету  сме, а посебно не јунаци са Кошара, некажњено, годинама извргавати најпримитивнијем руглу?
   Знају ли те подмуклице, а требали би знати, или су то бар морали научити, због света, ако не због себе самих, да се академици одликују умношћу, способношћу промишљања, деликатношћу одлучивања о важним друштвено актуелним питањима, да су академици ствараоци и уметници, трасери будућности, а да је академија сложен организам са задацима и обавезама?
   А чиме се њих тројица одликују, и шта то краси Удружење европске академије српских наука и уметности из Љубљане, осим неваспитања, безобразлука, плиткости, клеветништва, изопачености и некултуре?
   Уместо да себе осуде због сопственог кукавичлука у одсудном тренутку и недостатка патриотско ратничке храбрости што се нису те 1999. године појавили на српском Косову и Метохији у одбрани отаџбине, унеређени властитим страховима, клеветници и цмиздравци, за припаднике јуначке 125. Моторизоване Бригаде, одликоване орденом народног хероја пишу; Да су издајници да су ухваћени у комуникацији са Шиптарима, да су силоватељи, да су сарадници Словеначке службе безбедности, да су усташе. По врх свега обећаше, да ће све доказе о наводима објавити јавно у екслузивном интервју са двојицом бораца – сведока, који ће потврдити сваку њихову тврдњу.
   И, шта то би са доказима? Где су ти докази!? Шта би са обећањима тих великих родољуба, интелектуалаца и политичара, бораца против кршења људских права Срба у Словенији и оснивача европске академије српских наука и уметности? Шта то натера те фарисеје, ту српску квазиелиту из Словеније, Гајића, Митића и Тепића, те академике без школе, аниматоре, генералне викаре и које какве чланове жирија, да од заштитника људских права постану доказани вишеструки дискриминатори и храбри тастер ратници, јуришници преко друштвених мрежа, који би ето, и крви да се напију јунаку са Кошара?!
   Да ли су у питању њихове фрустрације, недосањане амбиције или Гајићеви снови о улози професора на академији, мада би, они који их лично познају, посебно Гајића, били склонији мишљењу о његовом поклекнућу пред животним поразима који га прате на сваком кораку, док се то за неиживљеног Митића не би могло рећи. Ако због ничег другог, а оно бар због  младости, па има времена за поправку.
   Глуматање да су они једини и прави заштитници и српства и Срба у Словенији је само бледило слике поломљеног оквира у којој би да су у центру објектива јавности. У суштини, то изгледа сасвим другачије. Увек су се повлачили пред доношењем битних одлука, (8. фебруара 2010. године) као у примеру избора делегата из Словеније за скупштину Срба дијаспоре и региона у Београду, када су захваљујући Саши Гајићу отишли његови земљаци, Босанци, најгори и напримитивнији «примерци» српства.
   Ипак, како Гајићу, тако ни осталој двојици, ништа од набројаног не смета, да са позиције оснивача «Европске академије српских наука и уметности» позивају заинтересоване младе људе, да приступе к њима, у циљу образовања за учитеље српске културе.
   Ако се већ позивају на српску културу, знају ли они уопште шта је то култура? Ако знају, шта је то онда у њима што им није дозволило да их култура оплемени као људе, или је култура ипак нешто друго од онога што они називају и сматрају културом? Није ли их управо недостатак евентуалне личне културе спречио да буду колико толико васпитани, образовани и начитани у духу способности сваког појединца, понаособ, или су ипак негде, у неком брлогу младалачког одрастања хибернирали у фази развоја, а данас би да образују друге?  
   Није ли можда њихов прави циљ, и циљ Удружење европске академије српских наука и уметности (УЕАСНУ) из Љубљане, као што су и написали у програму, с обзиром на склоности, подстицање контаката и унапређења, пре свега, личних и пријатељских односа, ради забаве, нечег другог, трећег или...? Да ли је управо то оно што недостаје усамљеном «академику» Гајићу, неиживљеном Митићу, или Тепићу склоном истицању и уздизању самог себе, јер сваки који себе уздиже, биће унижен; а који себе унижава, узвисиће се" (Лк. 14:8-11)
    Може бити да је и „академик“ био упознат са наведеном православном мудрошћу Исусовог апостола Луке, па се лукаво, не излажући се ризицима провере аутентичности својих звања и знања, потписује фразом која почиње са „моја маленкост“, свесно се унижавајући пред онима који су све то заиста стекли легалним и редовним путем.
   Ако је Саша Гајић заиста професор, зашто никада нико није видео његову диплому, с обзиром да понашањем и културно - моралним образовањем не оставља утисак ни полуинтелектуалца, а камоли академског грађанина.  
   Ако је он заиста то како се представља, зашто у том случају испред имена и презимена уместо „моја маленкост“, јасно и без стида не напише моја „узвишеност“, стављајући до знања интелектуалцима којима је новембра месеца 2024. године, у Београду, доделио папирне шарене лаже, да он, школована Србенда, Саша Гајић, није тамо нека словеначка крпа за цеђење, већ да је у истој равни са њима којима је наменио, те, како он каже и пише, „академИЈске“ награде. Не беше ли једном, у некој прилици, тај исти Саша Гајић, књижевнику афористичару из В. Плане доделио фавористичарску награду? Какав блам?
   Од куда идеја и храброст том и таквом „академику“ да којекавим папазјанијама „одликује“ и Војну академију у Београду уручујући  пуковнику Срђану Дувњаку и мајору Браниславу Николићу „златне плакете“ трагикомичног Удружења европске академије српских наука и уметности из Љубљане?

(Фото без текста преузет са портала УЕАСНУ)

   Да ли су ти људи, посебно официри смели лаковерно поверовати у нешто што може бити не само да је лажно и безначајно, већ и те како штетно по углед установе коју су представљали на додели шарених лажа, већ је прихватањем безвредних признања бачена мрља и на њихов лични углед?
   Да ли су се макар једном запитали и разпитали, ако нису, зашто нису, о референцама стручног жирија? Ко је тај академик Драго Борштнар и ко су та лица која су ето, одлучила, да баш њима, српским соколовима, уруче признања која ће носити потпис „моја маленкост проф. Саша Гајић почасни академик“?
   Кад је, и да ли је Саша Гајић чуо било којег од бораца, данас ратних ветерана, посебно јунака са Кошара, да пред својом браћом саборцима, или пред претпостављеним официрима и подофицирима, господом - такође браћом: ген. Лазаревићем, ген. Павковићем, потпуковником Љ. Ђурковићем, водником Ивицом Лазићем и осталима изговарају или пишу „моја маленкост“. Не бре! Каква моја маленкост! Исти смо ми! Они, официри са завршеном војном академијом, ми не, али сви заједно смо узвишени! За исту ствар смо се борили, јер „назад се није смело, иза је Србија“ као што је рекао +ген. Делић.     
   Зашто се, по угледу на јунаке, и они, тастер јуришници европске академије српских наука и уметности из Љубљане не понашају витешки, као што то чине борци, који искрено, храбро, са поносом и чашћу изговарају и пишу; Да, били смо и био сам припадник јуначке 125. М. Т. Б.  Б.Г 2. бранили смо и бранио сам земљу од злотвора, нису нас победили на бојишту и заслужено смо одликовани Орденом народног хероја!
   Да ли је то та истина која боли фарисеје, па би на једној страни, улагујући се интелектуалцима и официрима у Србији да поправе свој непостојећи друштвени углед у Словенији, а по другој, да на сваки начин расчовече часност јунака, каљајући и витешка страдална имена: Љиљане Жикић из Жабара, Радомира Михаловића из Аранђеловца, Синише Ђурића из Младеновца, Бранка Чутурила из Хрватског Карловца, Јовице Миленковића из Крагујевца, који у српском делу небеса седе заједно, раме уз раме, са јунацима Светог кнеза Лазара,  са Карађорђевим и Милошевим устаницима, али и са равногорским устаницима, јунацима Југословенске Војске у Отаџбини (ЈВуО).
   Зато устаните ви фарисеји из Удружења европске академије српских наука и уметности кад изговарате Србија! Устаните када изговарате и имена ратника који су Србију бранили од деветнаест пута јачег непријатеља! Захвалите им се, сваком од њих понаособ, у име целог српства и вас кукавних, јер вам нико неће дозволити да се поигравате било чијим животима, нарочито не животима јунака који су крвљу својом натапали сваку стопу свете српске земље Косова и Метохије!

„Зло чинити од зла се бранећи“, у овом тексту „нечовештва нема никаквога“.
У наредном броју читајте: Савез српске дијаспоре Словеније (Оснивање, активности, финансирање)

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
11. 2. 2025.