Аутор: Марина Вулићевић

Књига Душка Лопандића „Време сјаја, време таме”, приказује историјске прилике Србије између великих сила, као и биографије наших дипломата у таквим околностима

Српска повест исприповедана у даху, кроз приче којима су узбудљивост и трагизам удахнуле суште животне чињенице, а повезала их тематика дипломатије у вртлогу историјских збивања, смештена је међу корице књиге Душка Лопандића „Време сјаја, време таме”, коју је објавио београдски „Архипелаг”. Душко Лопандић каријерни је дипломата који је, после четири године проведене у Лисабону, сада шеф српске мисије при Европској унији у Бриселу.

Приче о дипломатским везама Србије са Европом у овом делу сежу до средњег века и ренесансе, од веза Србије са Византијом, преко старога Дубровника, затим устаничке Србије и њених вођа, до преломних тренутака уочи два светска рата. Војвода од Брољија рекао је да је дипломатија оно најбоље што је цивилизација могла да створи како би се избегло да сила уређује међународне односе, а из мноштва чињеница у Лопандићевој књизи „Време сјаја, време таме”, израњају два стожера: историјске прилике Србије, која је одувек балансирала између великих сила, као и биографије дипломата који су се у таквим околностима сналазили више или мање успешно…

Упечатљива је личност проте Матеје Ненадовића, некадашњег председника Правитељствујушчег совјета и устаничког вође, који је на Бечком конгресу 1815. године затражио помоћ великих сила током шестомесечне дипломатске борбе против Турака, поручујући: „И ако нас сви отерате, ми ћемо опет доћи и за милост просити...”

– Прота Матеја, који је на Бечком конгресу углавном долазио до вратара или понеког министра, а изузетно и до аустријског цара, никада није примљен код руског цара. Представник Кнежевине Србије на Берлинском конгресу Јован Ристић није могао да уђе у салу, где су доношене главне одлуке. За разлику од такве позиције Србије и њених дипломата, доајен Никола Пашић на Париској мировној конференцији 1919–1920. године представљао је земљу савезницу великих сила у Великом рату. Ти периоди сјаја и таме стално су се смењивали у нашој историји, као што се се смењивали и у животима оних који су је стварали, каже Душко Лопандић, додајући да његова књига описује поступке оних који доносе одлуке, међу којима су краљ Александар Карађорђевић, намесник Павле, Јован Ристић или Стојан Новаковић, али говори и о дипломатама који су саучествовали у доношењу одлука, и међу којима је био и Иво Андрић, као помоћник министра спољних послова.

Доба првих српских конзула у Старој Србији, време када су у Приштини и Македонији службовали Бранислав Нушић и Милан Ракић, запамћено је као „херојско доба” српске дипломатије. Колико је био тежак положај српских конзула у Приштини, а опак притисак Турака и Албанаца на Србе, сведочи и Нушићев запис, који у својој књизи наводи наш саговорник: „Не изостајем ја још и данас ни са једног списка људи које треба у Приштини убити. За три и по године како управљам овим конзулатом, већ седам пута сам осуђен на смрт на њиховим скуповима...”.

– Историја се понавља, а садржана је у овој причи о нашим људима који су отварали прве конзулате по ободима Отоманске империје, и који су са несумњивим жаром давали све од себе за уједињење српског народа. По проглашењу мобилизације уочи Првог балканског рата, Ракић је напустио место дипломате и придружио се јединици пуковника Алимпија Марјановића, а у ослобођену Приштину ушао је као победник, због чега је одликован Златном медаљом за храброст 1912. године, подсећа Душко Лопандић.

    Прота Матеја  никада није примљен код руског цара

Тренутке историјског сјаја, али и таме, у дипломатији искусили су и други српски писци: Станислав Винавер, Јован Дучић, Милош Црњански, Иво Андрић, а феномен везе српске књижевности и дипломатског позива Душко Лопандић објашњава као природну повезаност писмености и рада у државној администрацији:

– Иво Андрић je од првог дипломатског нивоа дошао до значајног места посланика у Берлину, у слободно време бавећи се писањем, док је Јован Дучић читав живот провео по нашим посланствима,  упознавајући другачије културе. Пример Црњанског показује да он није био дипломата од каријере, а то није било циљ ни за свестраног Винавера, који је 1929. године стигао  у Берлин, после Женеве.  Средину тридесетих година у Немачкој, усред прогона Јевреја и спаљивања књига, Винавер је описао: „Уместо мозаика разних воља, жеља и политичких тенденција, сада постоји само једна политичка директива”.

О преломним тренуцима за дипломатију говори и прича о министру иностраних послова Миловану Миловановићу у току Анексионе кризе из 1908. године када је Србија, остављена од великих сила, била суочена са новим ратом или признањем анексије Босне. Миловановић је проводио бесане ноћи страхујући од напада аустријских трупа, али и од црнорукаца. Лопандић описује ситуацију у којој на питање хоће ли се Србија извући, Миловановић одговара: „Србија хоће, али ја нећу”.

– Миловановић је, поред осталог, био креатор Балканског савеза, који је довео до проширења Србије, а у време Анексионе кризе показао је изузетно дипломатско умеће да спречи рат. После смрти, у Европи је био ожаљен као највећи Европљанин међу Балканцима, приметио је Лопандић.

Дипломатија је у највећој кризи када исцрпе сва своја средства и када се нађе пред самим ратом, што понекад, како каже наш саговорник, постаје игра пантомиме, као што је било време између пуча у Београду 27. марта и напада нациста 6. априла 1941. године.

– Покушао сам да прикажем и каријеру Александра Цинцар- Марковића, министра иностраних послова, који је учествовао у потписивању Тројног пакта. На његовом примеру види се да се историја не може релативизовати. Сада се води дебата о Милану Недићу, за кога се зна да је био квислинг и сарадник окупатора, и ту чињеницу нико не може да избрише. Иако није играо кључну улогу, Цинцар-Марковић ипак је учествовао у закључењу Тројног пакта и потписао капитулацију Југославије. Пишући о њему показао сам како се један просечан дипломата у немирно време може изгубити у овој професији, као у магли, објашњава Лопандић.

Данас се донекле смањује важност класичних билатералних дипломатских односа, а како истиче наш саговорник, сада је све актуелнија мултилатерална дипломатија као и „јавна” дипломатија усмерена ка јавном мњењу.

– Некада је вест од Цариграда до Београда путовала пет до десет дана, а данас постоји „СМС” и „твитер” дипломатија, али и поред тога неке ствари се ипак не мењају, а то су међуљудски односи. Оно што је данас специфично јесте да шефови држава и влада више учествују у оперативним односима него пре, што је „дипломатија на врху”. То посебно утиче и на рад Европске уније, напомиње Лопандић, који се темама Европске уније бави још од студентских дана и стажирања у Европској комисији.