Деветог априла 1999. године на Велики петак, у жестоким окршајима на Кошарама,

у Јуничким планинама изнад села Батуше, на злогласној Коти 601. одигравао се страховити удар терористичко агресорске УЧК банде потпомогнуте артиљеријом и уз помоћ Војске Р. Албаније, специјалних јединица британске службе САС, америчких зелених беретки, француске легије странаца, Хрвата, Атлантске бригаде шиптарских добровољаца, Муџахедина и ко зна којих још хорди белосветске булументе.

Терен је био изузетно тежак! У једном дану су се смењивала сва четири годишња доба, грејало је Сунце, падала је киша, било је суснежице и снега. Бранили смо своју земљу. Тих дана, Господу су се представили моји ратни другови: Радомир Михаиловић, Никола Чутурило, Јовица Миленковић, Љиљана Жикић и Синиша Ђурић. О рањенима нећу. Преживели су.…..
   Дана деветог априла, али овај пут 2025. године, тачно после двадесет шест година од паклене битке на Кошарама, у намерно темпираном времену за напад на мене, електронском поштом ми је стигло писмо од „неког“ небитног човека, који ме је „молио“ да у одговорима на постављена питања будем пристојан.
   Писмо је почињало:  „Поштовани господине и ја сам ЋАЦИ!!!“
   Шта ми је друго остало, већ да му испуним жељу заиста пристојним одговором:
Ко ти је крив? Зашто се мени жалиш?


Радован Б. Милић - књижевник
Аранђеловац; 29. април 2025.