Мада су предводници садашње власти након победе на изборима 2012. године, увелико обећавала да ће се обрачунати са свима који су опљачкали Србију током „демократске деценије“, а пре свега са министрима из Владе ДОС-а, до тога ни до данас није дошло.
Захваљујући тој чињеници, њихова имена и недела, полако падају у заборав. Због те несхватљиве „лакоће заборава“, важно је подсетити се оних који су пљачком и издајом националних интереса постали богати људи, добро удомљени и заштићени. Многи од њих и даље раде против интереса Србије, али тиме се надлежно тужилаштво не бави.
Прошле, 2013. године, након што је поражене и подељена, Демократска странка је добила и писмо-шамар, од некадашњег ДОС-овог „Мики Мауса“, Божидара Ђелића.
У писму својим дојучерашњим страначким колегама, Ђелић каже: „…Драге демократе, добио сам професионалну понуду која се не одбија. Постајем извршни директор једне од најпрестижнијих светских инвестиционих банака,’Лазард’, у Паризу. Поднео сам оставку на место народног посланика, као и на функције руководиоца Центра ресорних одбора и члана Политичког савета наше странке…Враћам се у узбудљив свет међународних финансија, у коме ‘Лазард’ игра једну од водећих улога више од 160 година. ‘Лазард’ се рангира међу првих пет финансијских саветника у свету и управља у име својих клијената средствима вредних 180 милијарди долара. Радујем се новим професионалним изазовима који ће ме одвести широм света. Саветоваћу државе, велика предузећа и банке у спровођењу њихових финансијских стратегија. Београд, 31.12.2013.“
Наравно, Ђелић је, уствари, овим „унапређењем“ награђен, за све што је урадио на пљачки и растурању Србије. Велики босови не остају дужни. То је само мала захвалница за начин на који су компаније попут „Филип Мориса“, „Бритиш тобако“ или „УС Стеелл“, ушли у Србију и опљачкали из ње све шта су могли.
Брзо и неправедно заборављени Данко Ђунић, вођа злогласне консултантске агенције „Дилојт Туш“, нашао се преко ноћи у Њујорку, код својих „пословних пријатеља“, чим је неко поменуо могућност да одговара за корупцију.
Његов најближи партнер у коруптивним пословима, Александар Влаховић, данас је дубоко у сенци свакодневних скандала које производи режим Александра Вучића. Као и друге личности одговорне за пљачку Србије, које су се обогатиле и оставиле иза себе прави финансијски потоп, и Влаховић је заштићен Вучићевом политиком „широких рамена“. Чувар демократске пљачке има своје разлоге. Пара никад доста.
Није било тако давно када је Србијом харао министар здравља Томица Милосављевић, и када је за његових невероватних четири мандата, скоро потпуно уништено здравство. Милосављевић је озаконио криминал у јавним набавкама, чиме је довео до тога да је већина ондашњих директора клиничких центара, болница и домова здравља, огрезла у корупцији. Они најситнији и најмање важни, допали су затвора. Тек да изгледа као „чистка“.
Милосављевић се обогатио, спроводећи жеље једног мафијашког крила Светске здравствене организације (WХО), увозом неиспитаних, експерименталних лекова. Уместо да одговара пред домаћим правосуђем, Милосављевић је добио петогодишњи мандат на некој нејасној функцији у WХО. И ужива у земљи Србији, упркос томе што је српско здравство добило статус најгорег у Европи. Ко је одговоран што Милосављевић није никада позван у тужилаштво, да каже шта има на све ове околности?
Његова страначка колегиница, Снежана Самарџић-Марковић, која је од 2005. до 2007. године била помоћник министра за политику одбране у Министарству одбране. Пре тога је била жена без запослења, и имала је статус избеглице у Норвешкој. Из Норвешке је директно ушла у Владу Зорана Ђинђића, и то „по линији“ једног важног познанства.
Упућени је виде као једну од најодговорнијих личности које су спровеле вољу НАТО пакта о разоружавању Србије и уништењу војног потенцијала. Пронашли су у њој и доличан обавештајни потенцијал. Била је и министарка спорта, не спуштајући ноге на земљу.
Као награду за издају Србије, добила је веома плаћен посао у Бриселу са звучном титулом. Именована је на место генералне директорке новог Директората за демократију Савета Европе у Стразбуру. Рангирана је у највишу категорију службеника, у такозваној градацији А 7, која је, по скали Савета Европе, на првом степену са платом која иде и до 20.000 евра месечно, плус додатак за одвојени живот од 10 одсто. Задужила је НАТО пакт, ред је и да плате.
Заборављена је и Весна Џинић, бивша директорка Агенције за приватизацију, која је била десна рука Млађана Динкића. Џинићева је била задужена да легализује многе приватизационе пљачке, и радила је то врло савесно. За њеног мандата, опљачкана је панчевачка Азотара, фабрика акумулатора у Сомбору и још на десетине предузећа…Износила је на стотине милиона евра на приватне рачуне у иностранству, а иза ње је укупна српска привреда остала опсутошена за још неколико милијарди евра. Са собом је у САД понела и својих сто милиона долара, које је опљачкала.
Човек који је такође пребрзо кренуо у заборав, гробар Демократске странке, Драган Ђилас, вратио се у Србију 2004. године, после неколико година боравка у Чешкој, са 5.000. уштеђених евра. За само неколико месеци, на рачун његове тек отворене фирме, „легли су“ први милиони. Криминалном акцијом покојног Александра Тијанића и једне интересне групе окупљене око њега, Ђилас је добио је монопол на државној телевизији (РТС) да има рекламни простор и да његовој фирми сваког секунда „капље“ од маркетинга. Кад се посао захуктао, зарађивао је и до 50 милионе евра годишње. Тај приход ни данас није мањи. Свежњеви докумената и бројни други писани и снимљени докази о његовом криминалу постоје. Не постоји такозавана политичка воља да се овај опасни пљачкаш и издајник, изведе пред суд. Утихнула је и она напредњачка парола: „Ђилас тајкун“. Шеф је тако наредио. Све има своју цену…
Бившег директора Агенције за приватизацију Мирка Цветковића, човека одговорног за пљачку више од осамдесет српских државних предузећа, који зна где се и на којим рачунима у иностранству налази новац који су тајкуни Демократске странке изнели из Србије, задовољан је и налази се у сенци Вучићевог свакодневног хаоса. Док је био у консултантској агенцији „Цес Мекон“ ојадио је српска предузећа, од којих већине никада више неће моћи да се опораве. Предао их је у руке најгоре фукаре, криминалаца и ловаца у мутном, под изговором економског „либерализма“. Наравно, и лично се обогатио. Невероватно, али, уместо да оде на суд, написао је књигу (!), дао један велики интервју и отишао у сенку. Уместо у дебелу хладовину истражног затвора.
Број оваквих крупних и ситних злотвора који су Србију пљачком, корупцијом и издајом уназадили за читаво столеће, толики је да не би стали ни у једну дебелу књигу. Сви они рачунају да ће их време и прашина прекрити. И да се нико неће сетити како су харали и како су генерацијама отели право на будућност.
Да ли ће доћи дан када ће сви ти људи дугих прстију сести на оптуженичку клупи, бити осуђени а опљачкане паре одузете?
Док тај дан чекамо, упамтимо сав тај олош.
Милица Грабеж
Таблоид
