Када би Немачка поставила питање имовине подунавских Немаца, онда би Србија могла да тражи накнаду штете за агресију Немачке на Југославију

Недавна рехабилитација ђенерала Драже Михаиловића изазвала је пуно полемике у

Србији. Поново су се распламсале страсти између потомака четника и партизана. Србији и Србима је потребно национално помирење. Нека се решавање компликованих питања, како ослободилачког, тако нажалост и братоубилачког рата, што пре препусти историји.  

Грађани Србије нису свесни да увелико теку неки други процеси рехабилитације, који далекосежно могу да нанесу велику штету и буду темељ нових великих неправди. Ради се о рехабилитацији фолксдојчера – некадашњих држављана Краљевине Југославије, који су после пораза нацистичке Немачке у Другом светском рату делом сами побегли или су од стране нових власти протерани. У односу на већину тих људи постоје одређене одлуке, најчешће несудских органа, којима су они као припадници „немачке националности“ практично колективно санкционисани. Сада, користећи веома траљаве формулације Закона о рехабилитацији, потомци неких од тих „домаћих Шваба“ траже да се њихови преци рехабилитују. Иако се то по правилу не спомиње отворено, основни мотив таквих захтева имовинске је природе. Наиме, након што се добије рехабилитација, следећи логичан корак јесте захтев за повраћај одузете имовине. Иако су фолксдојчери у Немачкој већ добили одређену „одштету“, тј. финансијску помоћ, подносиоци захтева у поступцима рехабилитације то углавном не признају.

Српски судови морали би бити веома опрезни када решавају о рехабилитацији фолксдојчера. Треба имати у виду неколико чињеница које говоре у прилог да такве захтеве по правилу треба одбијати. Са становишта како националног, тако и међународног права, ти људи су углавном били велеиздајници. Они су се сами одрекли држављанства Краљевине Југославије и оптирали за Трећи рајх, те тако своју судбину везали за судбину нацистичке државе. Већина домаћих Немаца мушког пола били су војни обвезници, који се баш захваљујући прописима саме нацистичке Немачке ни нису борили као војници регуларне немачке војске, већ су претежно били у саставу СС-а. За разлику од Вермахта, који на суђењу у Нирнбергу (у том погледу је мишљење издвојио совјетски судија Никиченко) није обележен као криминално удружење, СС је и формално проглашен злочиначком организацијом.

Сама Немачка је свесна ових чињеница, што се често може уочити у угледној немачкој штампи. Немачки часопис „Шпигл” (бр. 3/2010), у специјалном издању посвећеном Другом светском рату, објашњава да је окупација Југославије била изузетно брутална, а посебно се као пример наводи стрељање хиљада цивила у Крагујевцу и Краљеву.  Немачки новинар констатује да је током окупације Југославије убијено око 80.000 невиних талаца, а учешће у тим акцијама је узела и СС дивизија „Принц Еуген”, коју су претежно сачињавали подунавски Немци, односно фолксдојчери. Овде се спомиње и егзекуција стрељањем и вешањем неколико десетина грађана Панчева током првих дана окупације. Главни џелат својих суграђана био је један домаћи Шваба, а читаве фолксдојчерске породице су у свечаној одећи и „упарађене” фијакерима дошле да посматрају погубљење својих српских комшија. Тај и други слични злочини су, наравно, изазвали страшан гнев, а цех су онда, када се „ратна срећа променила”, нажалост платили и неки невини домаћи Немци.

Када би Немачка у билатералном контакту Србији поставила питање имовине подунавских Немаца (а тада нема логике да се то питање не наметне и Хрватској, Словенији и БиХ), онда би Србија могла да покрене питање накнаде штете причињене агресијом Немачке на Југославију и током невероватно сурове окупације, која се између осталог одликовала и ужасном пропорцијом слепе, крваве одмазде. За једног убијеног немачког војника било би стрељано 100 Срба, док би 50 Срба главама плаћало рањавање Немца.  

Када је Чешка постајала члан ЕУ она је поставила услов да јој се не поставља питање судбине немачке мањине, као ни њихове имовине. Опрезност мора да покаже и Србија. Садашња Немачка је правна држава и угледни члан ЕУ. Србији пуно значе добри односи са Немачком, али то не значи да се мора прихватити став да су сви фолксдојчери били невине жртве.

Писац овог текста је донекле и „немачки ђак“. Године сам провео на усавршавању у Немачкој, на чему сам веома захвалан својим немачким пријатељима, али ме то наравно не спречава да баш као поштовалац немачке правне културе и идеје правне државе изразим свој став о рехабилитацији фолксдојчера.

Милан Шкулић је професор Правног факултета у Београду, председник Удружења правника Србије