Чиме је био инспирисан шеф радикала, па да се заглиби у шоу великог блата, те се, после гостовања у „Паровима”, преселио на „Фарму”, где га је с великим поштовањем и дубоким наклоном дочекао криминалац општег филозофског смера Кристијан Голубовић
Шта је натерало Војислава Шешеља, једног од последњих српских политичара тешке категорије, тог намазаног Херцеговца интелигентног као борд Менсе,

да се претвори у највећу ријалити звезду у Србији? Војвода од Карлобага, Карловца и Вировитице засенио је Мацу Дискрецију, Змаја од Шипова и остале колоритне јунаке телевизија с националном фреквенцијом. И притом је, у својој медијској офанзиви, одбио Еру Ојданића за кума, што је још више натерало пиплметре да полуде само на помисао да председник Српске радикалне странке промоли нос у паралелни, изопачени свет српске телевизијске галаксије.

Шта је, заиста, инспирисало шефа радикала да се заглиби у шоу великог блата, те се, после гостовања у „Паровима”, преселио на „Фарму”, где га је с великим поштовањем и дубоким наклоном дочекао криминалац општег филозофског смера, Кристијан Голубовић?

Да ли је у питању новац, који наводи Шешеља да о идеологији српског национализма говори за столом пуним роштиља, док га опчињено посматрају Станија и Радашин? Ова прва је, у тангама, постала не само идол девојчицама, већ је „старлетизам” као антикултуролошки модел транзиције која вечно тече попела на пиједестал идеологије, једнако погубан као великосрпски национализам. Овај други јунак, који неодољиво подсећа на Радоша Бајића, ђуска у кавезу по сеоским дискотекама.

Зашто се Шешељ понаша тако ноншалантно у тој естрадној менажерији? Није искључено да му је Жељко Митровић дао понуду коју није могао да одбије, јер Шешељ никада није крио да га инспирише шуштање новчаница. А Жељко их поседује у довољним количинама.

Да ли је, ипак, спектакуларан улазак у „Фарму” само продужетак Војиног нагона за аутодеструкцијом, јер је Шешељ, као човек који је победио Хашки трибунал, заслужио да га поштују барем као кандидата за споменик? Али, Воја је свој политички нагон за самоуништењем и дефицит самопоштовања показао у више наврата. Било је давно када је пристао да се понове председнички избори у Србији, иако су многи сведоци из Слобиног доба тврдили да је тада Шешељ прилично убедљиво победио Зорана Лилића. Ипак је пристао, на добровољној бази, да га на поновном гласању победи нови представник социјалиста Милан Милутиновић.

Да ли би историја била другачија да је тада Шешељ пристао на политичку компензацију? Војвода је заиста имао све предуслове за политичког победника. Није ли, на изборима за републички парламент, у Раковици победио великог књижевника Борислава Пекића? Дакле, после сваке велике победе, уследио би Шешељев ирационалан поступак.

Тако је у емисији код покојног Милована Илића Минимакса изговорио чувену реченицу о клању Хрвата зарђалим кашикама, чиме је заправо и постао творац приземног ријалитија као политичког жанра. Сви његови каснији наступи, од инцидената у парламенту до потезања пиштоља на студенте, показали су да Шешељ политику сматра естрадном делатношћу. Није ли, уосталом, то показао и у Хагу, провоцирајући тужиоце и судије спектакуларним наступима који су представљали коктел ерудиције и простаклука. Шешељ је, наиме, једнако успешно владао правним вештинама и уличним речником, те их је савршено паковао у дуге говоре, који су опчињавали не само Централну отаџбинску управу, већ и отаџбину уопште.

Тако се, као творац политичког ријалитија, геније деструкције и егзибиционизма само вратио у своје природно окружење, где се и Зорица Марковић, и Милић Вукашиновић, и Маца Дискреција осећају мање код куће, него што то искрено, без икакве глуме, показује Војислав Шешељ. Затвор покривен камерама, уз директан пренос, савршено је станиште за некадашњег Титовог и хашког дисидента и омиљеног Слобиног опозиционара.

И Кристијан је, као што се могло приметити на „Фарми”, изгледао као послушно ђаче, попут кандидата за пионира радикала. До појаве Шешеља, Кристијан се, као једини преживели кримос из класичног документарца „Видимо се у читуљи”, трансформисао у моралисту општег смера, те је створен нови транзициони мото, као парола новог доба: „Видимо се на Фарми!”.

Шешељ их је, дакле, све по азбучном реду, толико засенио, да је газда Жељко одлучио да те вечери када је војводина звезда обасјала „Фарму” не емитује ударну информативну емисију „Национални дневник”. А и зашто би, када је Шешељ, на провладиној приватној телевизији, изузетно похвално говорио о свом најбољем ученику Александру Вучићу. Дневник се, тако, показао сасвим сувишним, јер је Шешељ перфектно одиграо улогу бившег политичког оца који и даље обожава своје чедо. Тако су се, у једној ноћи, спојили приземни ријалити шоу и врхунска политика. Оно што је давно најављивао Војислав Шешељ, обистинило се. Зато толико често и путује од ријалитија до ријалитија. Шта војвода гаји на „Фарми”? Као победник, наиме, одаје почаст самом себи.