НЕМА ту помоћи, стену која се закотрља низбрдо нико више не заустави. Америка, Немачка, Енглеска, Француска… отеле су од Србије, силом, ратом, Косово и Метохију (не заувек, ту немам ни најмању дилему) створиле другу албанску државу и само је питање времена кад ће то и такво Косово, након учлањења у разне међународне асоцијације, савезе, комитете, федерације… бити примљено у равноправно чланство Унеска. Пресудним утицајем
Американаца, а како би другачије. То, јасно, не значи да треба дићи руке, прекинути с настојањима да се овакав исход осујети. Хоће се рећи да политички врх Србије у исто време – баш сада, крајње добро осмишљено – треба да ради на стратегији коју ће применити у тренутку кад Тачи и братија добију чланску карту за Унеско. А добиће је.
Због чега је Приштини и Тирани (Рама је залегао чвршће од Тачија) толико важан Унеско? Шта то Албанци, хајде да се фокусирамо само на ове косовскометохијске, треба да заштите из сфере образовања, науке и културе а тиче се њихове прошлости? Који споменик имају – џамије, ваљда је јасно, не припадају овој причи – који стари град где су им столовали краљеви, цареви, владари, гроб макар једног њиховог националног суверена?
Све што на Косову и Метохији има вековну патину, чува у себи културу, траг нечијег постојања, просветитељства, државотворности, везано је за Србе. Све. Е, то мора да нестане, променом предзнака, брисањем векова, паљењем тапија, књига, наметнутим заборавом.
Албанци нису богзна како религиозан народ, код њих је племенски осећај доминантан у односу на веру, и по томе се разликују од готово свих народа исламског света. Ово, наравно не значи да ће у будућности ислам на Косову живети у садашњој форми и постојећем оквиру. Савремене тенденције унутар ислама уче нас да се ту ствари радикално мењају буквално за неколико месеци. У потпуности, из темеља.
Хоћу рећи да у оба случаја – милитаризацијом ислама или јачањем секуларног елемента унутар косметског друштва – српског наслеђа на Косову бити неће. У првом случају сравниће са земљом све што материјално подсећа на Србе, а у другом то што подсећа на Србе биће стављено под други знак; хришћанство да, али не православно, не српско.
Ако постоји трећи пут, за Србе колико-толико повољан, онда га треба тражити у могућности да међународни посматрачи, у сталном надзору, присуством на Косову, с Русијом као чиниоцем, чувају српско културно и верско наслеђе. И да се то тако зове. А након тога чекати. Свет се убрзано мења, много брже него што се чини на прво гледање.
