Политика / Трагови

САД и ЕУ су највише допринеле избегличкој кризи, али не примају мигранте, иако су бројни предели у Америци пусти
Ситуацији у Турској допринела је и Европска унија, која је далеко више расистичка од САД и која не жели Турке на својим улицама, па је Ердоган, схвативши

да његова земља неће ући у ЕУ, решио да влада аутократски, што је одувек и желео, оценио је Ноам Чомски за истамбулски „Хуријет”.

Амерички лингвиста и култни политички мислилац казао је у интервјуу да је председник Реџеп Тајип Ердоган сам по себи ауторитарни владар, али да га је на владање чврстом руком охрабрио и Брисел стално постављајући пред Анкару нове услове за пријем. Чомски каже да никада није веровао у придруживање Турске јер је „Европа исувише расистичка”.

„Не желе Турке на својим улицама, али су за њих ипак имали неке понуде. Сваки пут када би Турска испунила један захтев, појављивао би се нови. Око 2005. постало је прилично јасно да ће Европа изнова постављати нове баријере. Претпостављам да је то довело до става ’због чега се уопште трудимо’. Они (Европа) су расистичка група и регион много више него САД”, објашњава професор на МИТ-у.

За улогу Турске у Сирији примећује да је изузетно штетна између осталог и због тога што Анкара, као и Ријад, наоружава Нусра фронт, екстремистичку милитантну организацију која се ни по чему „не може се разликовати од Исламске државе (ИД)”. Као теорију завере одбацује идеју да је Запад формирао ИД, јер „то не би имало никаквог смисла”, али подсећа је Запад то посредно учинио нападом на Ирак 2003. године.

„Инвазија на Ирак је вероватно довела до два милиона избеглица. Напад је проузроковао сукоб између сунита и шиита који раније није постојао, а који сада раздире Ирак и цео регион. То је велики фактор настајања ИД. Исто важи за Либију. САД, Британија и Француска су прекршиле резолуцију УН због чега је поремећен цео регион и због чега је дошло поплаве избеглица у Европи.”

За САД, Британију и ЕУ каже да су произвеле избегличку кризу интервенцијама по Блиском истоку, али да не желе да приме мигранте.
„Стотине година бруталног колонијализма не могу бити избрисане. Када је реч о САД, провозајте се Новим Хемпширом и Вермонтом, видећете празан простор, а то је још најнасељенији део земље. На западу је много ненасељених предела, али ми очигледно не можемо да примимо избеглице.”

Након што констатује да САД подржавају „нафтне диктатуре” попут оне у Саудијској Арабији, Чомски истиче да се САД „радикално противе турској демократији”. То поткрепљује чињеницом да је Вашингтон беснео и тражио да му се Анкара извини што је послушала 95 одсто Турака који су се пре 12 година противили америчком рату у Ираку и одбила да се придружи коалицији за свргавање Садама Хусеина. Са друге стране, САД су максимално подржавале савезника са Босфора деведесетих година када је Турска „спроводила државни терор” и вршила масовне злочине на југоистоку земље. То је био „стравичан период” у којем је влада Била Клинтона снабдевала Турску са 80 одсто оружја.

„Само 1997. Клинтон је послао у Турску више оружја него за време целог хладног рата да би се супротставио побуни ПКК (Курдска радничка партија). Ето толико у Америци воле демократију у Турској.”

Филозоф закључује да је Анкара од 2002. до 2005. много напредовала у односу према Курдима, који легитимно траже права и слободе, али да је онда поново наступио период назадовања, при чему је влада постала „ауторитарнија код куће и репресивнија када је реч о Курдима”.
Ј. С.