Да купимо ми прње – неко мора

Сећате ли се ове Вучићеве изјаве: „Ако не буде много боље за шест месеци, сами морамо да купимо прње.” Да наведем извор: емисија „Црно-бели свет”, Радио-телевизија Војводине, 26. октобар 2014. године. А скептичним саговорницима премијер је поновио: „Ја сам сигуран за себе лично, то могу да

гарантујем. Ако вам тако кажем, онда ће тако и да буде.”

Шта је било шест месеци након те изјаве? Где се десило то, „много боље”? У медијима? У парламенту? У привреди? Да није, можда, унапређено дељење правде? Или било шта, за шта нису потребна никаква улагања, већ само политичка воља?

Да ствар буде још гора, ни опозиција од овога обећања није профитирала. А било би баш занимљиво да су на сваки напредњачки лелек, типа: „Ви сте упропастили Србију” само понављали: „Купим прње ако не буде боље!”

А није било боље. Ни пре ове изјаве, а ни после ње.

Узмимо, рецимо, премијеров обрачун с тајкунима. Докле смо са тим дошли? До дна, рекла бих. И то вероватно у тренутку када је премијер позвао највећег српског тајкуна на састанак угледних привредника, па новинарки са висине (а у ствари, нама са висине) љутито поручио да је Мишковић позван зато што је највећи порески платиша. А пре тога га хапсио због утаје пореза.

О рушењу институција је реч, наравно. Ако постоји дно испод дна, на коме обитава наше независно судство, оно је пробијено онда када је један судија смењен јер је Мишковићу вратио пасош, што се некоме у врху није допало. Да би данас исти тај Мишковић тужио државу да му врати дванаест милиона евра које су му узели за кауцију, а неуставно су га држали у притвору. И треба да му врате, наравно. И то да му врате од пензија, које је премијер такође обећао да никад неће смањивати. Може ли боље од овога?

Прашину су подизали и доласци нових саветника, Строс-Кана и Тонија Блера, којом се приликом јавност поделила око тога који је гори: Строс-Кан, са биографијом сексуалног насилника, или Тони Блер, чију улогу у НАТО бомбардовању Србија није заборавила. Другима је, опет, теже пало кад је премијер до небеса хвалио нове министре, Крстића и Радуловића, од којих је један недуго затим побегао, а други се одметнуо у љуту опозицију, пошто је тек по уласку у владу схватио све што се могло схватити гледањем било ког ТВ канала.

После смо слушали о доласку „Мерцедеса”, о новим инвеститорима за Железару (који се никада нису појавили), и још о хиљадама милиметара аутопутева, који никако да се изграде.

Главну ствар, институције, овај премијер није дотицао. Његов парламент је постао извор најсмешнијих видео-клипова на „Јутјубу”, па ако по нечему ова влада остане запамћена, биће то изјаве Бечића – Мортаделе, Бабића – Ваздуплохова, Гашића који воли новинарке које клече, а свакако и Гашића кога премијер због те изјаве смењује, па затим брижно ставља на челно место кад год построји владу, да би нам саопштио неку новост.

Те новости је данас тешко и слушати, а камоли у њих поверовати. Требало би пре тога заборавити макар ону премијерову изјаву од прошле године: „Које год јавно предузеће да узмете нигде није партијски човек!”, дату у тренутку док му партијски колега и кум води „Електромреже Србије”, други партијски колега управља „Електропривредом”, о директору „Колубаре” и његовој печењари „Фантазија” више ми je мука и да пишем, а камоли да ређам даље све оне Бајатовиће, Кркобабиће и остале чауше што данас управљају Србијом.

Стварност данас изгледа овако: од два одсто раста из Железаре Смедерево нема ни трага. На пад цене челика надовезале се још и две хаварије, пукло све, изгледа. Али и пре хаварија, ова нада српског привредног раста била је и остала у губицима, осим у једном моменту: док је премијер најављивао да ће Железара бити профитабилна већ у мају (2014. године).

А железничка станица „Прокоп”, знате она, што је прошле недеље по стоти пут свечано отворена – прокишњава. Што директор „Инфраструктура железнице” демантује: не прокишњава, каже, „него услед кондензације имамо појаву капљања воде на пероне” (ТВ Н1, 31. јануар). Дакле, тамо вода капље на главу – и кад киша не пада.

То ће нам свакако помоћи да останемо у стању згранутости, макар до новог бисера посланика Бабића, или до неког новог плагијата. Или барем док нас министар финансија (а сада и војске), као достојни Гашићев наследник, не обрадује неком новом изјавом, у рангу претходне две: „Ја сам спасао Србију од банкрота” и „Ако вам се овде не свиђа, нађите другу државу.”

Да купимо ми прње – неко мора.

Аутор: Даница Поповић
Професорка Економског факултета Универзитета у Београду