Oproštajno pismo Vlajka Stojiljkovića pre samoubistva ispred Narodne skupštine aprila 2002. godine

„I danas kada dođe do poslednjeg boja, Neozaren starog oreola sjajem, ja ću dati život otadžbino moja, znajući šta dajem i zašto ga dajem“.

Ovi stihovi pesnika Milana Rakića su moto spomen knjige „Junaci otadžbine“, koju je publikovala Savezna vlada, u kojoj se navode imena svih poginulih i nestalih pripadnika Vojske

Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, za vreme brutalne agresije NATO snaga na Jugoslaviju „u znak najdubljeg poštovanja, večne zahvalnosti i trajne obaveze prema njima“.

Ovi stihovi su i najbolji uvod za obrazloženje samog čina, da svesno i odgovorno odlučim, da dam svoj život, kada sam se uverio da je dosovsko marionetsko i kriminalno rukovodstvo, zavelo u zemlji fašističku diktaturu, gazeći Ustav i zakone i elementarnu pravdu. Oni, neprekidno, svim sredstvima, vrše neviđen progon i nasilje političkih neistomišljenika, uključujući i likvidacije. Najflagrantniji primeri njihove bestijalnosti su kidnapovanje i protivustavno isporučivanje građana Srbije i Jugoslavije Haškom tribunalu, posebno u slučaju bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića. I za mene su doneli odluku da me kidnapuju, ili ubiju.

Ovim herojskim činom želim da probudim savest naših građana, ukoliko je to još moguće, da odbrane Srbiju i Jugoslaviju od raspadanja, srpski narod od uništenja i, sačuvaju, bar malo, časti i dostojanstva našem narodu, koji je to svojom istorijom i civilizacijskim tekovinama, zaslužio.

Za svoju smrt direktno optužujem Zorana Đinđića, Vojislava Koštunicu, Dušana Mihajlovića, Vladana Batića i Miroljuba Labusa, koji su najodgovorniji za bezočno nepoštovanje Ustava i zakona, koji su doveli u pitanje opstanak zemlje i srpskog naroda, koji su instrumentalizujući medije i zloupotrebljavajući policiju i pravosuđe uveli progon i nasilje nad hiljadama građana, upropastili ekonomiju, a milione građana doveli u socijalnu bedu.

Ovim činom hoću da se svrstam u redove heroja, mojih policajaca, pripadnika vojske i naroda, koji su ispoljavajući patriotizam, besprimerni heroizam, spremnost i odlučnost dali svoje živote braneći zemlju i narod od zlikovaca: albanskih terorista i NATO agresora 19 zemalja na čelu sa Amerikom. (Podsetio bih, da su u periodu od januara 1998. godine do septembra 2000. godine teroristi i agresori na Kosovu i Metohiji ubili preko 2000 Srba i pripadnika drugih nacionalnosti, od toga preko 300 pripadnika MUP-a, da su ranili preko 2.500 lica, od toga 900 pripadnika MUP-a i da su kidnapovali preko 1.500 Srba, od toga preko 50 pripadnika MUP-a). Za ove postradale i njihove porodice, dosovska vlast ne pokazuje nikakvu brigu, ali zato, u isto vreme, servilno sprovodeći zahteve stranih nalogodavaca pušta na slobodu, pravosnažno osuđene, najveće kriminalce i osvedočene albanske teroriste.

Svoj život dajem kao poslanik Savezne skupštine, na samom ulazu u zgradu Skupštine (koju su dosovci već skrnavili), kao simbol trajne borbe naroda za ustavnost, zakonitost i nacionalno dostojanstvo. Moja smrt će biti i mali doprinos opravdanim zahtevima za prevremene izbore, na kojima će pobediti oni koji će predstavljati i zastupati istinske interese radnika, seljaka i svih građana patriota ove zemlje.

Sada je već svima jasno, da dosovska vlast i nije vlast ovoga naroda. Oni su, obećavajući bolji život, obmanuli i prevarili deo građana koji su glasali za njih. Dosovska vlast je, u stvari, produžena ruka vlada NATO zemalja sa Amerikom na čelu, čiji je zadatak da poslušno, ne vodeći računa o našim nacionalnim i državnim interesima realizuju, ovde, strane vojne, političke i ekonomske interese. Te obaveze su ranije preuzeli i za to su dobro plaćeni.

U stvari, nastavlja se agresija na našu zemlju, samo na drugi način, ali sa istim ciljem i to:

– dalje drobljenje Jugoslavije, otcepljenjem Kosova i Metohije, Crne Gore, Vojvodine i Raške;

– fizičko i duhovno uništenje srpskog naroda; učiniti sve da zaboravi svoju istoriju, da nema dušu, da bude narod bez identiteta;
Uništavaju se i razaraju, pod firmom neophodnih reformi i promena:

– privredna struktura, nasilnim zatvaranjem domaćih i uspešnih firmi;

– prodajom domaćeg tržišta, respektivnog i, do sada, sačuvanog ekonomskog resursa zemlje;

– razbijanjem i demontiranjem vojske, posebno neopravdanim napadima i blaćenjem starešinskog kadra, kao garanta nezavisnosti i suverenosti i očuvanja teritorijalnog integriteta zemlje;

– rušenjem policijske organizacije i njenim manipulisanjem, kao najvažnijeg činioca zaštite života i imovine građana i bezbednosti zemlje;

– nečuvenom medijskom kampanjom „gebelsovskog“ tipa, kojom se negiraju i osporavaju civilizacijska, ekonomsko-tehnička i kulturno-sportska dostignuća srpskog naroda, uključujući i njegove hrišćansko-pravoslavne vrednosti, a na drugoj strani veličaju se tekovine Zapada u koje spada homoseksualizam, verske sekte, droga, sida, trgovina ljudima i oružjem, moral dvostrukih standarda (bombardovanje civila cinično nazvano akcijom „milosrdni anđeo“) itd.

Lažna je i podmetnuta teza da je ovde neko za izolaciju zemlje, da nije za saradnju sa svetom i da nije za proces integracija. Međutim, upravo su vlade zapadnih zemalja, protivno međunarodnim normama nametale to nama; podrška nemačko-američko-vatikanskog faktora separatistima u bivšim jugoslovenskim republikama za otcepljenjem i njihovo jednostrano priznavanje, što je imalo za posledicu nasilan progon preko milion Srba sa područja Slavonije, Baranje, Krajine i Bosne i Hercegovine; blokiranje finansijskih sredstava i onemogućavanje normalne ekonomske saradnje; destabilizovanje Jugoslavije preko Đukanovićevog marionetskog režima u Crnoj Gori i pomaganjem i naoružavanjem albanskih terorista na Kosovu i Metohiji, i na kraju oružanom agresijom.

Šta znači teza da treba voditi računa o političkim realnostima, o kojoj stalno govore dosovci? Da li to znači biti kolonija i stalno prihvatati ucene i uvrede, kojima nema kraja? U okviru nužne saradnje mora se podvući crta, ispod koje se ne može ići, a to su odbrana vitalnih, nacionalnih i državnih interesa i dostojanstva.

Sadašnja aktuelna dosovska vlast vodi politiku kapitulacije. Zašto ne postavlja „svojim NATO prijateljima“ legitiman zahtev za naknadu pričinjene ratne štete; zašto vraća zaostale dugove, za koje ne snosimo krivicu, a njih ne prebija sa štetom koju su oni prouzrokovali, blokirajući naša finansijska sredstva i jednostrano prekidajući trgovinske aranžmane; zašto domaći zvanični organi i mediji albanske teroriste i separatiste nazivaju kao „naoružani Albanci“ i „ekstremisti“; zašto zločinačku NATO agresiju nazivaju „NATO intervencijom“, a ubijanje civila bombama sa osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama samo „vazdušnim udarima“; zašto?…Mnogo ima ovakvih pitanja zašto?

Da li će sve ovo naš narod da gleda mirno? Siguran sam da neće. Vidljiva su ogromna nezadovostva: bune seljaka, štrajkovi radnika, protesti penzionera, razočarenje omladine, nezadovoljni radnici prebijaju aktuelne ministre („Zastava“ Kragujevac), ne dozvoljavaju ulazak ministra u preduzeća („Nisan“ Niš), kadrovsko, materijalno i tehničko zaostajanje i osiromašenje zdravstvenih, školskih i kulturnih ustanova i organizacija, i to uprkos gromoglasnim najavama o dobijanju uvredljivih zapadnih „donacija“ i „pomoći“.

Najširu i najagresivniju podrivačku i protivzakonitu aktivnost protiv nacionalnih i državnih interesa naše zemlje, njenih institucija i razaranja sistema vrednosti, slobodno i neometano vrše tzv. nevladine organizacije, kojih ima više stotina, među kojima najviše štete čine: Fond za humanitarno pravo sa Natašom Kandić; Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava sa Biljanom Kovačević-Vučo; Helsinški komitet sa Sonjom Biserko; Centar za dekontaminaciju sa Borkom Pavićević; Fond za otvoreno društvo (Sorošov fond) sa Sanjom Liht; ANEM tzv. Asocijacija slobodnih medija sa Veranom Matićem; „G-17 plus“ sa Labusom, Dinkićem i nekim bradatim anonimusom; Pokret „Otpor“ među kojima je veliki broj bivših kriminalaca, narkomana, agresivnih fudbalskih navijača i propalih studenata.

Nabrojane organizacije su najobičnije agenture, odnosno filijale stranih obaveštajnih službi, Međunarodnog monetarnog fonda i predstavljaju infrastrukturu Novog svetskog poretka. Njihovu destruktivnu i antinarodnu aktivnost podržava i koordinira Građanski savez Srbije (Goran Svilanović). Jedan naš poznati publicista, za njih je rekao, da po „ustaljenoj terminologiji nekrofilije naših evropejaca i njihovih saveznika vladaju tri neprikosnovene istine. Kada ubijaju Šiptari, to je osveta, žrtve NATO-a su kolateralna šteta, a kada ubije Srbin to je zločin“.

U stvari, oni pod firmom slobode mišljenja i izražavanja interesa naših građana, poturaju ideje i zahteve za ostvarenje namera, planova i interesa vlada NATO zemalja, kao što su: opravdanje NATO agresije, opravdanje nasilne secesije bivših jugoslovenskih republika; osamostaljivanje Crne Gore i Kosova i Metohije, pravdanje albanskog terorizma, neosnovani i nemoralni napadi na istinskog vođu srpskog naroda Slobodana Miloševića, pokušavajući da uvere svet o navodnom „genocidnom genetskom potencijalu Srba“. Za sve ovo, te gospođe (kako neko reče „sa viškom muških hormona“) i gospoda, primaju od svojih nalogodavaca veliki novac (MUP ima podatke o tome).

Davanjem agremana Vilijamu Montgomeriju da bude američki ambasador u Jugoslaviji, naneta je od strane Savezne vlade i predsednika Koštunice, velika uvreda, poniženje i sramota građanima i našoj državi, jer se radi o čoveku koji je iz Zagreba i Budimpešte organizovao, koordinirao i finansirao aktivnosti na ekonomskoj i političkoj destabilizaciji Jugoslavije i sa NATO-om koordinirao akcije bombardovanja i rušenja civilnih objekata i ubijanja građana. Krajnje je cinično da, čovek iz Klintonove administracije, priča o humanizmu i pomoći srpskom narodu, koji se ni danas ne odriče sprovođenja politike pritisaka, ucena i u krajnjem okupacije naše države.

Upozorio bih na činjenicu da su zapadne obaveštajne službe, koristeći i zloupotrebljavajući lične nastranosti pojedinih dosovskih čelnika, ucenile ih, obezbedile uticaj i njihovu slepu poslušnost. Radi se o ljudima sklonim homoseksualizmu Miroljubu Labusu, Žarku Koraću, Dušanu Mihajloviću, Božidaru Đeliću, Aleksandru Radoviću i dr. koji, nalazeći se na odgovornim državnim funkcijama, ozbiljno ugrožavaju, zbog ucena stranog faktora, bezbednost zemlje i njenu ekonomiju.

Po završetku oružane NATO agresije, nastavljeni su pritisci i blokade zemalja Evropske unije na našu zemlju, kako bi se onemogućila obnova od ratnih razaranja i ekonomski opravak, pogoršani uslovi života građana i podstaklo njihovo neraspoloženje prema aktuelnoj vlasti. Pravljene su „crne“ i „bele liste“ preduzeća, banaka i ustanova koje mogu, odnosno ne mogu da imaju poslovne aktivnosti sa firmama zemalja EU.

Ovo je prilika da obavestim javnost da je sačinjavanje tih spiskova, podelom rada u ime EU, vršila holandska ambasada u Beogradu, zajedno sa rukovodstvom Nove demokratije, odnosno njenim predsednikom Dušanom Mihajlovićem. Znači, taj prljavi, izdajnički posao podrivanja i ekonomskog uništavanja naših firmi radio je D. Mihajlović. Još je nemoralnije bilo i to što su pojedine firme da bi se prebacile sa „crne na belu“ listu bile ucenjivane i morale da plate određeni, ne mali, iznos deviznih sredstava.

Ponosan sam svojim radom u Ministarstvu unutrašnjih poslova na mestu ministra u periodu od aprila 1997. do oktobra 2000. godine.

To je bio izuzetno težak period, period najvećih iskušenja za naš narod i zemlju. To je bio period nastavljanja političkih, ekonomskih i medijskih pritisaka na našu zemlju, koji su eskalirali u NATO agresiju 19 zemalja. Sve su činili, i spolja i iznutra, da je politički, ekonomski i bezbednosno destabilizuju. Nastojali su da nasilno smene aktuelnu vlast i po svojoj volji razmeste NATO snage na Kosovu i Metohiji i u celoj Srbiji. Direktno su organizovali, obučavali i naoružavali, u više evropskih centara, teroriste za izvođenje akcija.

Sudbinu države i naroda delili su i pripadnici MUP-a, uspešno se suprotstavljajući albanskom terorizmu i agresiji NATO, istovremeno obavljajući svoje redovne zadatke u zaštiti života i imovine građana, sprečavanju i otkrivanju izvršilaca krivičnih dela opšteg i privrednog kriminala. (Koliko su danas, pod dosovskom vlašću, uz „cvetanje demokratije“ građana ugroženiji i nesigurniji, govori podatak da je za godinu dana min. Mihajlovića u Srbiji izvršeno mnogo više ubistava i deset puta više kidnapovanja ljudi, nego za tri ipo godine u moje vreme).

Vrhovni postulat u postupanju pripadnika MUP-a, u zaštiti građana i njihove imovine, je bio zakonitost i profesionalnost. Stalnim fabrikovanjem neistina i ponavljanjem laži, izvrtanjem činjenica, insinuacijama, pretnjama i progonom, dosovski čelnici misle da će moći da izmene stvarne činjenice, daju svoje ocene i u krajnjem izmene istoriju.

Najizrazitiji primer dosovske laži, njihove pokvarenosti i prljavog morala je neprekidno ponavljanje broja policajaca u moje vreme u Srbiji, kako bi se potvrdila navodna diktatura, o izmišljenih 150.000 policajaca, a stvarno ih je bilo 21.000, što je sada i aktuelni ministar potvrdio. Ili, laži, koje su pripadnici tzv. „Otpora“ iznosili u zemlji i inostranstvu o navodnom progonu 100.000 njihovih članova, što, apsolutno nije tačno, jer je za godinu ipo dana njihovog neregistrovanog rada, privedeno i identifikovano, zbog nasilničkog ponašanja, razbijanja poslovnih prostorija, nanošenja telesnih povreda građanima i policajcima, pronađenih nedozvoljenih sredstava i oružja i pravljenja nereda na javnim mestima u većem obliku, samo 1000 lica, od kojih su prema 30 lica podnete prekršajne prijave i prema 25 krivične prijave. To je, takođe potvrdio aktuelni ministar Mihajlović.

U ovom periodu antiterorističkim aktivnostima i ostalim unutrašnjim poslovima na Kosovu i Metohiji, u ime MUP-a Srbije, rukovodili su Vlastimir Đorđević, Jovica Stanišić, Sreten Lukić, Živko Trajković, Goran Radosavljević, Milorad Luković i drugi. Oni su postupali u skladu sa zakonom i pravilima službe. To su zahtevali i od svojih potčinjenih. Državni i politički vrh je tražio, da u skladu sa ustavnim i zakonskim obavezama, MUP Srbije preduzima mere na zaštiti života naših građana svih nacionalnosti njihove imovine i bezbednosti zemlje, ugroženu, bilo od albanskih terorista, NATO agresora, ili pojedinih kriminalaca.

Prema onim pojedincima iz reda kriminalaca, koji su, koristeći ratnu situaciju, velika materijalna razaranja i civilne žrtve usled NATO bombardovanja i intenziviranih napada albanskih terorista, preduzimane su energično efikasne zakonske mere. (Početkom maja meseca 1999. godine MUP je objavio da je prema počiniocima najtežih krivičnih dela na Kosovu i Metohiji podneto 744 krivične prijave, protiv 616 lica, raznih nacionalnosti, od kojih je 379 bilo u pritvoru, među kojima i 15 pripadnika MUP-a.

Za profesionalno i odgovorno ponašanje u vršenju poslova pripadnici MUP-a dobili su pohvale i priznanja i pismena od pojedinih članova posmatračke misije OEBS-a, najviših predstavnika MKCK-a i UNHCR-a, kao i pojedinih stranih novinara.

Moj stav je poznat o tzv. Haškom tribunalu i njegovim optužnicama. To je politički sud, instrument zapadnih sila, pre svega Amerike, radi ostvarivanja njihovih geopolitičkih ciljeva, kao i da opravda zločine, koje su počinili, protivno međunarodnim normama na području bivše Jugoslavije.

Olbrajtova i Luiz Arbur su podizale navedene optužnice (Slobodan Milošević i saradnici) u drugoj polovini maja meseca 1999. godine, kada, ni posle dva meseca intenzivnog bombardovanja, NATO-vci nisu uspeli da slome otpor jugoslovenskih naroda, njegove vojske i policije.

Njihov cilj je da stvarne krivce amnestiraju, a žrtve okrive. Čak imaju i veće ambicije, da preko sudskih odluka krivotvore stvarne istorijske događaje na Balkanu i izbegnu činjenice o njihovoj prljavoj ulozi u krvavim događajima u Jugoslaviji (teze o velikoj Srbiji, o genocidnosti srpskog naroda – Klintonove reči da su Srbi krivi za izazivanje dva svetska rata, – pripisivane srpskoj inteligenciji navodni velikosrpski nacionalizam itd.).

O ogromnoj zaintresovanosti za postojanje i rad takvog suda, koji predstavlja običnu farsu, govori i činjenica da ga, pre svega, i skoro isključivo, finansira Amerika i to sa preko 100 miliona dolara godišnje.

Nesumnjivo je, da je protivustavno kidnapovanje i izručenje predsednika SRJ Slobodana Miloševića, izvedeno u sklopu dirigovane i opsežne kampanje zatiranja tragova agresije NATO-a na Jugoslaviju, a pokretanjem orkestriranih priča o Srbima, kao narodu, kome je potrebna katarza i samoočišćenje, kao i pronalaženjem navodnih „masovnih grobnica“, dosovskim državnim vlastima je trebalo da „isfabrikuju pristanak“ javnog mnjenja za njegovo protivzakonito izručenje.

Pravnicima su poznati argumenti o neutemeljenosti pravnog osnova za osnivanje Haškog tribunala od strane Saveta bezbednosti. Naime, iako je Savet bezbednosti kao izvršni organ OUN dužan da se stara o miru i bezbednosti u svetu, čak i da osniva pomoćne organe, ali kako on sam nema pravo da vrši sudsku funkciju, on ne može ni svom pomoćnom organu da prenese ta ovlašćenja koja i sam nema.

Nesumnjivo je da je ustavnim sistemom Savezne Republike Jugoslavije zabranjeno izručenje (ekstradicija) naših građana – državljana – kako stranim državama, tako i međunarodnim organizacijama, pa i Haškom tribunalu.

Ustav SRJ u čl 17. stav 3 propisuje „jugoslovenski državljanin ne može biti lišen državljanstva, proteran iz zemlje, ni izručen stranoj državi“. Takođe, i Ustav Republike Srbije u čl 47. stav 2, propisuje „građanin Republike Srbije ne može biti lišen državljanstva, prognan ili ekstradiran“. Stoga bi svaki zakon ili bilo koji niži akt, ma na kom nivou on bio donet, ukoliko bi predvideo izručenje jugoslovenskih državljana Haškom tribunalu, bio neustavan. Takođe bi svaki čin ekstradicije našeg državljanina Haškom tribunalu bio suprotan Ustavu. To je pravno stanovište profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu i Ustavnog suda Jugoslavije.

Međutim, tako ne misle dosovski čelnici – poslušni kvislinzi zapada. Jadno je i komično kada jedan priučeni trgovac – Zoran Živković – daje pravna tumačenja o ovoj problematici. Mene ne čudi samovoljno i drsko ponašanje Zorana Đinđića, koji donosi protivustavne odluke i vlada po principima autokratske diktature, jer je to svojstveno njegovom karakteru mafijaša i kriminalca, ali me čudi svesno, ali neodgovorno ponašanje Vojislava Koštunice, kao predsednika SRJ, kome je jedna od osnovnih ustavnih obaveza da štiti ustavnost i zakonitost u zemlji.

Ne postoji ni jedan viši interes u zemlji, ma kakvi spoljni pritisci i ucene bili, da se ne poštuje Ustav i zakon. U suprotnom, ulazi se u zonu bezakonja, nepravdi, nesigurnosti i opšteg pravnog haosa, što može da dovede do nasilja i krvoprolića. Što se tiče čelnika iz Crne Gore, očigledno je da je M. Đukanović džoker američkih vlasti koji služi za destabilizovanje Jugoslavije, a čelnici iz Koalicije za Jugoslaviju su politički prevrtljivci, ljudi izdaje svojih birača, čiji je politički kapital DOS maksimalno iskoristio i istrošio za svoje destruktivne ciljeve.

Sa Slobodanom Miloševićem se znam još iz njegovih ranih omladinskih dana. Uvek sam ga doživljavao kao lično moralnog, porodičnog, obrazovanog, strpljivog čoveka posvećenom svom narodu. Bio je skroman, ali i autoritativan i voljen u sredinama gde se nalazio. Čovek velike harizme. Službeno sam najviše sarađivao sa njim kao rukovodilac Privredne komore Jugoslavije i Srbije i kao ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije. Održavali smo vrlo iskrene i prijateljske odnose naših dveju porodica. Imao je veliko poverenje u mene, istinito sam ga obaveštavao. Uvek je insistirao na poštovanju zakona, povećanju lične sigurnosti građana, sprečavanju kriminala i bezbednosti zemlje.

Slobodan je simbol borbe da se očuva mir na ovim prostorima, da se realizuju ispravni državni i nacionalni interesi našeg naroda. On je simbol otpora hegemonizmu i dominaciji na međunarodnom planu.

Radi naše sigurnije budućnosti i budućnosti naše dece, želim mu da pobedi i u Hagu!

Post skriptum:

I mrtav vidim i čujem dosovsku orkestriranu medijsku kampanju tumačenja i objašnjenja, sa zluradim komentarima, moje tragične smrti, u koju se uključuju ostrašćeni natovski novinari, mucavi samoproizvedeni politički analitičari, zajapureni portparoli dosovskih političkih stranaka pod dirigentskom palicom lečenog narkomana Čede Jovanovića, sa ciljem da se i ovaj događaj, koji se tiče „bliskog saradnika“ Slobodana Miloševića, iskoristi za satanizaciju herojske borbe srpskog naroda i njegovog rukovodstva vođene za očuvanje mira, za opstanak i življenje na ovim prostorima, za sigurniju, bogatiju i srećniju budućnost naših potomaka.

Odgovorio bih im jednim Njegoševim stihom:
„Čovek se rodi da jednom umre, a čast i obraz ostaju dovijeka“.

11. aprila 2002.god.
Beograd
Vlajko Stojiljković,
poslanik Veća republika Savezne skupštine

(izvor: Ceopom, Srbin.info, Vidovdan)