Protesti su normalni u demokratskom sistemu. Njih ne trpe autokratski režimi, ali i u demokratskom poretku, gde su dopušteni, podrazumeva se da imaju legitimni osnov. Ako nemaju demokratski smisao, onda se više i ne radi o građanskim protestima, već o negiranju demokratije! Baš to je ono što imamo na našim ulicama već nekoliko nedelja.

Imali smo izbore, na njima je sa podrškom od 55 odsto pobedio Vučić. Dopalo se to nekom ili ne – tako je. Svi imamo pravo da neku političku opciju podržavamo, ali nemamo pravo

da negiramo i prekrajamo volju većine.

Pravila igre u uređenim društvima podrazumevaju da se prizna poraz, čestita pobedniku i otpočne sa pripremama za neke predstojeće izbore. Makar zbog toga neko pucao od besa, dužan je civilizovano da se ponaša.

Kod nas, nažalost, nije tako. Baš oni koji toliko pričaju o nekakvim evropskim vrednostima i uglađenom ponašanju – sve to grubo gaze. Ponašaju se kao razmaženo dete koje želi neku igračku, a ako je ne dobije, onda histerično svima zagorčava život.

Stvari tako stoje. A to da su izbori bili neregularni, pa se zbog toga protestuje a ne zbog njihovog ishoda, nije ništa manje nesuvislo. Ako je neko smatrao da izbori iz nekog razloga nisu fer, onda na njima ne bi učestvovao. Odbacio bi pravila igre za koja smatra da ga diskriminišu, proglasio bojkot i odmah krenuo u proteste. Međutim, kada se u trci učestvuje, pa se na njoj doživi poraz i tek onda kaže da nije bila poštena – to nije normalno.

Radi se o pokušaju varanja sopstvene zemlje, njenih građana i svetske javnosti. Sve bi bilo demokratski da sam „ja“ pobedio, a pošto nisam, onda je odvratno. Jeftina demagogija!

Oni koji joj pribegavaju zapravo ne rade protiv vladajućih. Njih dodatno jačaju. Homogenizuju pristalice vlasti. Daju joj ubedljive argumente da Srbiji i svetu kaže da je bar deo opozicije negacija demokratskih vrednosti. Sve u svemu, protesti doprinose tome da Vučić može mirno da spava. No, to ne znači da su one „naše“ a svetske društveno-političke strukture koje stoje iz „šetnji“ – lude. Dobro znaju šta rade!

Prvo, jedan deo opozicionih lidera – pre svega mislim na Jankovića i njegovo okruženje – celu priču koriste da bi stvorio svoju partiju. Radi se o borbi za deo izbornog kolača koji je zajednički dobijen na izborima, između DS i Jankovića. On nastoji da što veći njegov segment uzme za sebe, pa mu zato odgovara postizborna mobilizacija simpatizera.

Drugo, razne soroševske i slične nevladine organizacije u Srbiji zakuvavaju celu stvar kako bi izvukle dodatne fondove. Ako ništa ne rade – što bi ih neko sa strane finansirao? Ovako stvaraju iluziju kod svojih mentora – večno spremnih da udare na Rusiju i svakoga ko s njom ima dobre odnose – da su pokrenuli bogzna kakve proteste. Dok gazde shvate da se radi o malom broju „šetača“, prošao je voz. Pare su podeljene, a finansijerima će već posle plasirati neku laž zašto je pokušaj pravljenja haosa propao.

Ukratko, to su razlozi što nas šačica ljudi zamajava blokadom gradova. Pri tome to što se usled toga suočavamo sa dodatnim saobraćajnim gužvama (kao da su i regularne mala muka), još i nije najgore! Gore je što će se ulične igrarije grupice političkih prevaranata – koja u svoje kolo uvlači i par stotina (često i opravdano) nezadovoljnih ali naivnih građana – potencijalno odražavaju na novčanike svih nas. Srbija se ne može izvući iz ekonomskih teškoća bez stranih investicija, a one beže kao đavo od krsta od svake zemlje za koju smatraju da je nestabilna.

Neki zapadni mediji (pre svega anglosaksonski koji su tradicionalno antisrpski) čitavu stvar predimenzioniraju. To se svakako neće dobro odraziti na poboljšanje našeg privrednog ambijenta, rast zaposlenosti, veće poreske prihode, pa samim tim ni na penzije, odnosno plate u javnom sektoru.

O tome bi morali da razmisle, ako imaju bar malo morala, oni koji organizuju proteste. Šta su ućarili, alal im. Vreme je da pokažu minimum društvene odgovornosti i prestanu da reketiraju građane ove zemlje.

(Vidovdan)