Тестамент са ознаком државне тајне

Објашњавајући пре две године како је „Викторија група“ (компанија за трговину храном и пољопривредним производима), добила најповољнији кредит од 250 милионе евра, Зоран

Митровић, генерални директор овог „демократског“ гиганта, схвативши да је „на клизавом терену“, почео је да се правда да он није власник „Викторија групе“, него Ружица Ђинђић, удовица покојног премијера Зорана Ђинђића!

Тако је, за оне неупућене, одјекнула „сензационална“ вест да је Ружица мултимилионерка. Истина, до јавности су и пре тога стизале врло оскудне информације о томе чега је све ова „весела удовица“ власник, шта се све од покретних и непокретних ствари води на њено име, шта јој је Зоран оставио у наслеђе и шта су њему све оставили његови финансијери из земље и света.

Али, после Митровићеве изјаве, више није имало шта да се крије. Реч је о жени која је била и остала „сива еминенција“ демократске пљачке. Ту чињеницу, оберучке је прихватила и напредњачка власт. Њен нови заштитник је Александар Вучић. Посао не сме да стане.

Када је стрељан 12. марта 2003. године, покојни премијер је у радној књижици имао само две године и шет месеци радног стажа! Његова супруга Ружица имала га је још мање. Њено богатство је још увек тајна за српску јавност, а нарочито количина новца у кешу, којом располаже ова весела и богата удовица.

У недавно објављеној биографији Слободана Милошевића, британски публициста Адам Ле Бор открива како је Америка, само у једном периоду, „напунила цегере“ некадашње српске опозиције са више од 70 милиона долара, приликом организовања пуча 2000. године. Ле Бор тврди да је по личном наређењу Мадлен Олбрајт, посебно формирано, у оквиру америчке владе „Субверзивно одељење за Југославију“, да би се бавило организовањем „спонтаног дешавања народа“, које ће резултирати рушењем Милошевићевог режима.

Ле Бор пише и о организованим криминалним групама које су биле под контролом Зорана Ђинђића и надзором америчких обавештајних служби, а које су извршиле серију атентата против кључних Милошевићевих сарадника, попут министра одбране Павла Булатовића и Жике Петровића, директора ЈАТ-а.

Ле Бор даље пише како је Ђинђић одмах након што је „постављен за царског конзула“, добио наређења да Милошевића уклони, и то за награду од 100 милиона долара! Ђинђић је тај новац „авансно“ добио, и то је све што се о њему зна.

Где је тај новац склоњен? Где су десетине и стотине милиона евра и долара стране помоћи некадашњој српској опозицији које је Ђинђић, као неприкосновени вође, „на руке“ добијао у коферима, торбама и аутомобилским гепецима?

Када је у јануару 2001. године постао премијер Србије, Зоран Ђинђић је већ најтешње био повезан и са „сурчинским мафијашким кланом“. На то је указао и бивши припадник СДБ Момир Гавриловић, али је убрзо после посете кабинету тада савезног председника био ликвидиран. Гавриловић је тада рекао да су одређени људи сумњивих биографија из Сурчина увезли грађевинске машине без плаћања царине. Ради се о машинама за асфалтирање, које су на кредит купљене у Немачкој, и биле су ангажоване на пословима у Србији (пре свега, на поправци коловоза на Ибарској магистрали и аутопуту Београд-Ниш).

Тај посао, који се финансирао средствима од стране помоћи, а реализован је преко Министарства саобраћаја, на чијем челу је била чланица ДС Марија Рашета Вукосављевић, Ђинђићу и његовим компањонима требало је да донесе чисту зараду од око две стотине милиона марака. Сви ови послови одвијали су се и преко Драгана Марковића, Ђинђићевог кума и власника фирме Крмиво-продукт из Сурчина.

Са колико тог новца данас располаже његова удовица Ружица и у шта га је инвестирала? Са колико рачуна на страним банкама располаже, зашто је држава заштитила од прогона за учешће у пљачки српских предузећа и због чега надлежне институције „не знају“ за Ђинђићев тестамент?

И бивши телохранитељ Зорана Ђинђића, Никола Сандуловић, више пута је у изјавама за јавност тврдио да је његов некадашњи шеф био пребогат човек. Према његовим тврдњама, огромне суме новца које су крајем деведесетих година долазиле из иностранства за рушење Милошевићевог режима, завршиле су у Ђинђићевим рукама, те да ништа од тога новца није ишло преко рачуна, већ је био у питању „кеш у врећама“.

Мало људи је знало да је Зоран са Владимиром Вукосављевићем (његов некадашњи шеф обезбеђења) ишао и на границу са БиХ, одакле су преузимали новац у торбама. Зоран Ђинђић је имао и тајни рачун у швајцарској банци, фабрику микро чипова у Немачкој, у Бремену, али и акције у Кока Коли. Иако њега више нема, породицу је збринуо за наредни неколико генерација.

Неке „трансакције“ које је његова удовица Ружица спровела после његовог убиства, биле су само врх леденог брега испод кога се крије читава империја. Само наивнима није било јасно како је ова жена продала два стана за око 2,5 милиона евра. А, вест да је на ту цифру „још додала за вилу“, која вреди око три милиона евра, шокирала је само оне који не знају ко је и чиме се бавила Ђинђићева удовица.

Мада то српској јавности није било познато, Зоран Ђинђић је имао и куће и станове на Азурној обали, у Монаку и Монте Карлу. Једно време се помињало да има некретнине и у Аргентини и то винограде и воћњаке. Нико никад није јавно рекао шта је Ђинђић оставио иза себе. Постоје информације да његов прави тестамент носи ознаку државне тајне.

Трговина Ружице Ђинђић и државе, где се наводи да је она дала два стана на Студентском тргу и пола милиона евра у кешу за вилу у Ужичкој улици, само су продубили мистерију заоставштине Зорана Ђинђића. Поменути станови су били у две суседне зграде, али су били спојени пролазом који је посебно урађен у ту сврху, тако да су посетиоци деведесетих година прошлог века били увођени у само један од станова, не знајући да постоји и онај други!

Кад је реч о куповини виле у вредности од преко три милиона евра, треба рећи и то да је ондашња власт прећутала да се ту уствари ради ради о комплексу неколико кућа и имања на адресама Ужичка 40 и Толстојева 35 где су живели председници некадашње Југославије, а касније и Милошевићев председник владе, Мирко Марјановић.

Имање на адреси Толстојева 35, Други општински суд у Београду 1998. године, враћа на коришћење предратним власницима, а Окружни суд ту пресуду потврђује 1999. године. Упркос томе, чим се породица Ђинђић ту уселила, одмах је у такозваном ревизионом поступку, суд фактички национализовао поменуто имање које није било национализовано ни у доба комунизма!

На новом, спојеном поседу, Ружица Ђинђић располаже са 34 ара земљишта, тржишне вредности скоро седам милиона евра, као и 600 квадрата стамбеног простора, а све то је платила са два стана и пола милиона евра, узетих од 1,1 милион евра које јој је дао Станко Суботић Цане непосредно после убиства Зорана Ђинђића.

Иронично је то што је наследница предратног власника од 2002. до 2010. плаћала порез на имовину коју је користила породица Ђинђић!

Новац који је после 5. октобра из иностранства стизао код Зорана Ђинђића, који је финансирао странке тадашње опозиције (по заслугама) био је толико велики да је смешно када би се рекло да је све отишло тамо где треба. Његов некадашњи телохранитељ Никола Сандуловић је тврдио да је остао огроман новац у Ђинђићевим рукама као и да тај новац никада није ушао у „регуларне токове“. За то је знао и Бранко Васиљевић, његов убијени телохранитељ, а евиденције о приспећу новца и његовом распоређивању, водио је само Зоран Ђинђић, без иједног присутног лица или, не дај Боже, контролора.

Многи су се жалили из тадашњег ДОС-а на то што је Ђинђић био једини и неприкосновени „благајник“ и хтели су свој део колача, али…

Суд „нема увид“ у имовину Ђинђића

У Првом општинском суду у Београду, где се водила расправа о заоставштини покојног премијера Зорана Ђинђића, 10. децембра 2003. године, констатовано је да Ђинђић за живота није направио тестамент нити је са било ким склопио уговор о завештању.

Прво општински суд се само једном огласио саопштењем о Ђинђићевом тестаменту. У том саопштењу се каже да је Решењем о наслеђивању утврђено је да је од имовине Зоран Ђинђић оставио девизна средства на рачунима у Славија банци и Националној штедионици. Поред тога, Ђинђић је својим наследницима оставио акције Кока Коле и списак издавачких предузећа која му дугују хонораре за преводе филозофских књига, као и књига које је он написао.

Међутим, колико је средстава на Ђинђићевим девизним рачунима, у суду тада нису могли да кажу. Званично, „суд у то није имао увид“.
Током оставинске расправе о девизним средствима Зорана Ђинђића бројеви његових банковних рачуна нису помињани у Првом општинском суду. Када је реч о некретнинама, Зоран Ђинђић их, према тврдњама овог суда, није ни имао! Стан на Студентском тргу, у којем је Ђинђић живео пре него што је постао премијер, није се водио на његово име!
Акције Кока Коле, које је лидер ДС-а оставио својим наследницима, куповао је у више наврата. Званично, то је урадио само три пута. У првом пакету је било 318, у другом 410, а у трећем 2.442 акције. Али, данас је већ сасвим извесно да тих акција има знатно више. Према званичним подацима Београдске берзе, цена једне акције Кока Коле износила је 2.250 динара. Лако би било израчунати колико Ђинђићева породица од тога данас приходује, кад би се ушло у траг броју акција.
Познато је и да је Зоран Ђинђић својевремено преко шабачког предузетника Станка Поповића купио акције Сојапротеина из Бечеја.

Како су у то време радници фабрике штрајковали, укључена је Јединица за специјалне операције (ЈСО) како би новим власницима омогућила да уђу у посед. Радници су пребијени и ућуткани, а Поповић је поменуте акције својевремено пренео на Вицториа Гроуп, холдинг који је у свом поседу имао десетак предузећа. Ружица Ђинђић је наследила и ове акције које се не помињу у оставинском поступку.

Упућени тврде и да је Ружица Ђинђић, заједно са Александром Влаховићем, посредно купила Вино Жупу из Жупског Александровца. Као номинални приватизациони купац помиње се један мање познати локални политичар Радомир Шљивић, познат по физичким обрачунима са политичким неистомишљеницима.

Овакви и слични случајеви трговине (и насиља које је пратило те „акције“), само говоре да је статус Ружице Ђинђић у Србији посебан, те да држава из неког разлога са овом удовицом послује као са себи равноправним партнером. Ни такозване „нове власти“ оличене у Александру Вучићу, немају намеру да ишта мењају у том односу. Напротив, Ружица је чак похвалила Вучића и изговорила невероватну реченицу, да јој садашњи „вођа“ личи на Зорана!

Такође треба рећи и то да баш нико из државних институција није поставио питање безброј нелогичности која прате тестамент Зорана Ђинђића, и тиме докажу или одбаце приче које већ годинама круже о његовој баснословној имовини. Наравно, ни Ружица Ђинђић никада није помињала тестамент који је Зоран оставио, јер би онда народ видео шта је све од имовине имала њихова породица и шта све није пријавио када је био премијер, а онда би се потегло и питање одакле му све то.

Ко је био Ђинђићев спонзор у Немачкој?

Када се почетком деведесетих година вратио из Немачке у Србију, Зоран Ђинђић је имао репутацију угледног агента немачке обавештајне службе БНД. Он је имао тачно дефинисане задатке деловања, али агенти, углавном, за свој рад добијају много мање новца него што јавност претпоставља.

По доласку у Србију, њега је годинама финансирао Миодраг Костић Коле, бизнисмен из Новог Сада, власник предузећа „МК“ и директор Демократске странке.

Према сопственом признању, Костић је Демократској странци свакога месеца давао педесет хиљада марака! Колико је од тог новца завршило у Ђинђићевом џепу?

Ђинђић је убрзо постао и власник стана од 150 квадрата на Студентском тргу број 8. у Београду. Тај стан је, према сведочењу бившег високог функционера Демократске странке, купио за 150 хиљада долара, новцем који је присвојио од америчке помоћи за Демократску странку 1990. године. Ђинђић је дошао и у посед виле на Сењаку, у Дриничкој број 1, и у Новим Бановцима, улица Београдска 50.

Треба се подсетити да је Ђинђићева вила на Сењаку изграђена за само два месеца, да је одликује холивудски гламур и да у потпуности баца у засенак екстеријер елитног београдског насеља. Само ограда око куће на Сењаку, израђена од најбољег шведског челика, висине око три метра, са бројним украсима, коштала је неколико стотина хиљада марака.

Трошкове подизања платила је Влада Србије. У то време Ђинђић је и сам призна(ва)о да поседује акције у фирми Кока-Кола, а према поузданом извору из Владе Србије из тог периода, власник је и једног предузећа у мађарском граду Кечкемету.

Немачки дневни лист Јунге Велт објавио је 2002. године да је човек који је корумпирао бившег војног министра Рудолфа Шарпинга (канцелар Шредер због овог скандала избацио га је из владе!) такође „спонзорисао“ и премијера Србије Зорана Ђинђића.

Последњег дана децембра 2000. године, тада кандидат за премијера Зоран Ђинђић дочекао је на сурчинском Аеродрому Никола Тесла српског бизнисмена из Швајцарске Станка Суботића Цанета. Кола у којима се налазио господин Ђинђић пришла су Цанетовом авиону на самој писти. Цанету је добродошлицу пожелео господин Ђинђић, преузимајући повећу кесу са новцем, у којој је било 50 милиона немачких марака! У кешу!

Са дозволом својих послодаваца и швајцарских власти, господин Суботић је донео новац будућем премијеру да осигура тржиште за компанију Бритиш америкен табако (БАТ) и тако добије тржиште и за себе.

Није лако с парама

Очигледно је да је покојни Ђинђић умео да сакрије траг огромним количинама новца у кешу. У томе је имао помоћ и немачких обавештајаца, али је истовремено био у великом страху од америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија, који га је, званично, подржавао у вођењу политике, али је Зоран био уверен да му баш амбасадор Монтгомери пакује дуванску аферу преко загребачког листа Национал.
Велике количине новца у кешу премијер Ђинђић је, у првој години своје власти, износио и дипломатском поштом, а господин Суботић је, као човек од искуства, умео да му отвори фирме у иностранству.

Када је премијер оптужен да је у иностранство путовао Суботићевим авионом, многи су знали да је, уствари, власник тог авиона – Зоран Ђинђић!

Док није стрељан, Зоран Ђинђић је умео да направи новац. Једноставно, звао је на разговор бизнисмене, почев од Богољуба Карића, па редом, захтевајући да му на рачуне у иностранству пребаце новац.

Рачуне је отварао у банкама на егзотичним острвима, којима се теже улазило у траг. Део новца Ђиниђић је улагао и у компаније у Немачкој.
Када је премијер стрељан, а након окончања ванредног стања, почело се расправљати и о његовој заоставштини. Вила у којој је до стрељања живео премијер, одлуком Коштуничине владе поклоњена је његовој удовици Ружици и њеној деци, ради њихове безбедности.

Први општински суд у Београду, у оставинском поступку, будући да премијер није оставио тестамент, као једине наследнике његове имовине огласио је Ружицу Ђинђић и њено двоје деце. Решење о оставини, које је потписао тадашњи председник овог суда, а данас помоћник министра правде Војкан Симић, начелно је и њиме се утврђује право на наслеђе целокупне имовине. Посебним, допунским решењима, куцаним у само једном примерку, суд је госпођу Ружицу оглашавао наследником имовине, рачуна у банкама, авиона и акција које је имао покојни Зоран. На овај начин, исто као и у случају покојног градоначелника Београда Ненада Богдановића, јавност је изиграна и није имала увид у то шта остаје иза покојника.

Имовину стрељаног премијера упућена јавност проценила је на преко милијарду марака! Покојни Ђинђић је, тврде извори Таблоида, велике своте новца држао и на рачунима својих пријатеља. Неки су то прећутали, па је удовица морала да их подсећа. Први који се јавио био је Станко Цане Суботић, обавештавајући удовицу о Зорановом стању рачуна у његовом власништву.

Богата удовица Зорана Ђинђића, која је у младости била сарадница Службе државне безбедости и служила за подвођење значајним личностима (звали су је Рушка-пушка), почела је да се богати још више. Човек који опонаша њеног мужа, Душан Петровић, омогућио је Ружици да постане сувласник Викторија групе, која има монополе на пољопривредне производе и на све дотације Владе по том основу.

Српски малинари добили су батине од жандармерије, јер Ружица има монопол на извоз малина и жели да плаћа ниску откупну цену малинарима.

Да ли је госпођа Ангела Меркел, можда, овој похлепној и бестидној жени нудила азил у Немачкој, или неко важно место у будућој Влади Србије? Ако је тако, онда се Србији црно пише.

Међу именима оних који су задржали Ђинђићев новац су, тврде упућени, и Чедомир Јовановић, Владимир Беба Поповић и Зоран Јањушевић. Ова тројица су, основано се сумња, и учествовала у Ђинђићевом стрељању.

Игор Милановић / Таблоид