(Preuzeto sa informativnog portala ARPRESS)

-Pisanje je za mene izazov. Izazov sa namerno osmišljenim ciljem da današnjim mladim ljudima i generacijama koje će doći posle njih na neki način »otežam« put ubrzanog odbacivanja tradicionalnih srpskih vrednosti koji su oni u ovom galopirajućem vremenu totalno bacili pod noge, u zapećak i zaborav prihvatajući nova »savremena« saznanja o životu. Danas se sve manje čita, uči skoro nikako i ništa, ili ako se i uči, uče se totalno pogrešne stvari,kaže za portal »Ar PRESS« Radovan B.Milić.

Iako je pre nje napisao devet knjiga ni jedna, nije  izazvala pažnju javnosti kao poslednja, deseta Ko ste ,vi, Hrvati? Radovana B. Milića. Milić poslednjih decenija živi i radi na relaciji Slovenija-Srbija,Slovenske Konice-Arandjelovac.
Nedavno je u Narodnoj biblioteci »Sveti Sava« u Arandjelovcu predstavljeno njegovo književno stvaralaštvo.

    Deset knjiga ste napisali  u periodu od 2008.do 2021.godine. Koja Vam je bila najdraža?

Radovan B. Milić

Radovan B. Milić;- Svaka od deset objavljenih knjiga je posebna i svaka ima svoju aktuelnu priču i tematiku koja je na neki način nezaobilazna i potrebna. Kada su u pitanju romani: Kad pamet zakasni i Zagledan u nebo, bilo je potrebno u obliku dramskog, a u isto vreme i bajkovitog prikaza sa svim elementima basne opisati i spasiti od zaborava vreme devedestih godina prošlog veka ispunjeno strahovitim događajima, razornim političkim igrama i stranačkim orijentacijama u Šumadiji, srcu Srbije,  i sve to sa jasnom antiratnom porukom. Ili, kada je reč o knjizi »Svetski rat protiv jednog čoveka – akademik Burović disident br. 1« trebalo se kroz život i delo akademika Burovića uhvatiti u koštac sa jalovošću srpske naučne političke misli i pokucati na zadremalu savest srpskih intelektualaca, ne bi li postali svesni svoje posvećenosti. S obzirom da mi je ova knjiga 2012 godine donela zvanje Srpskog Viteza, po nekim merilima bi mi trebala biti i najdraža, ali to nije tako. Jer, kako okrenuti leđa knjizi »Poverenik gospodara Zlog« posvećenoj palim braniocima slobode i pravde, srpskim domaćinima, pre svega, koji su se latili oružja braneći svoja ognjišta i ognjišta svojih komšija od 1914 -1918 godine, nudeći odgovor na pitanje: da li postoji opravdanje za čoveka koji izgubi obraz zbog izmišljene istorijske priče, a odnosi se na slovenačkog dramaturga i esejistu Dragu Jančara. Kako okrenuti leđa i knjigama ljubavne poezije: »Pesnik i devojka«, ili »Nema te, a u meni si više nego ikad«, kada se i poezija može svrstati u istorijsko kontekst Itd, itd. Ništa manje nije vredan ni objavljeni »Vodič za bivše državljane SFRJ u R. Sloveniji«, sa mnogim vrednim uputstvima za strane radnike u ovoj podalpskoj zemlji, a u cilju njihove lakše integracije u slovenačko društvo. Zbog svega nabrojanog ne bih mogao, a niti bih se smeo opredeliti za bilo koju od mojih knjiga niti reći da mi je draža ova ili ona.

    Šta za Vas predstavlja pisanje? Gde nalazite inspiraciju,teme?

Radovan B.Milić;- Pisanje je za mene izazov. Izazov sa namerno osmišljenim ciljem da današnjim mladim ljudima i generacijama koje će doći posle njih na neki način »otežam« put ubrzanog odbacivanja tradicionalnih srpskih vrednosti koji su oni u ovom galopirajućem vremenu totalno bacili pod noge, u zapećak i zaborav prihvatajući nova »savremena« saznanja o životu. Danas se sve manje čita, uči skoro nikako i ništa, ili ako se i uči, uče se totalno pogrešne stvari. Generacijama preokupiranim društvenim mrežama i te kako je lako podvaliti, naročito kada se tiče porekla i postojanja Srba. Istorijsko pamćenje skoro da više i ne postoji. E, upravo zbog toga je moja misija, misija koju sam sam sebi postavio, da svojim knjigama, istorijskim činjenicama i argumentima u njima, podstaknem i izazovem mlade ljude koji budu pročitali neku od mojih knjiga, da razmišljaju sopstvenom glavom i odbace  novokomponovanu teoriju o Srbima kao zlim momcima i o srpskom istorijskom nasleđu kao nasleđu nekog divljačkog plemena, koje je po kreatorima zla, odnekud došlo na Balkan i ponaša se divljački. Zaboravljaju pri tom i to namerno čine, da je srpski narod najstariji narod na zemljinom šaru. Ako bih uspeo zainteresovati makar jedno mlado biće za istorijsku istinu kojom moje knjige kipe, i ako bi u tom biću proradio srpski ponos koji se tiče povratka na pravi put, i poštovanje pravih, a danas zaboravljenih vrednosti, ja bih bio  srećan čovek. Istrajavanje na istini, istorijskoj istini i dokazivanje onog što svet zna, ali o tome ćuti, jer im istina ne ide u prilog, nije ni malo lak posao. Zbog toga, svaki pripadnik mlađe generacije koji se zainteresuje da korača putem istine, a poučen mojim knjigama, mora biti svestan da će nailaziti na mnoge prepreke, ali da će na kraju životnog puta biti zadovoljan postignutim, baš kao što sam danas ja zadovoljan. Živeti u narodu i biti pripadnik naroda sa izuzetno istorijskom bogatom prošlošću je samo po sebi inspiracija koja izvire svuda, pa čak i na najmanje očekivanim mestima, po šumadinskim livadama, bečkim metroima ili slovenačkim gorama, a to, priznaćete, ne sme ostati nezabeleženo.

    Sa kojim sve preprekama ste se suočavali dok Vaše knjige nisu ugledale  svetlost dana?

Naslovna strana knjige Ko ste ,Vi, Hrvati?

Radovan B. Milić;- U uređenoj zemlji kao što je Slovenija, zaista nisam imao nikakvih problema niti prepreka oko objavljivanja svojih književnih ostvarenja. Kao prvo, oni su prepoznali novo osveženje na kulturnoj i književnoj sceni i vrednost pojavljivanja Slovenačko srpskog kulturnog društva Sretenje, pa su nesebično znali priskočiti u pomoć i kada se radilo o objavljivanju mojih knjiga. Tu su recimo prednjačili Javni fond R. Slovenije za kulturne aktivnosti, ali veliki doprinos su davali Centar za kulturu iz Slovenskih Konjica i sama opština Slovenske Konjice.

    Šta je bio povod da napišete knjigu Ko ste ,vi ,Hrvati? Kako je prihvaćena, pre svega u Hrvatskoj?

   Radovan B.Milić;-Putujući svetom i krećući se u raznom društvu, pa i društvu Hrvata, nisam mogao ne zapaziti njihovo izrazito ispoljavanje mržnje prema svemu srpskom uključujući i nas Srbe, a niti sam mogao ostati slep i nem na njihovo sve češće ispoljavanje ekspanzionističkog nastojanja prekrajanja istorije. Zbog toga sam knjigom  »Ko ste, vi, Hrvati?« traktatom o kulturocidu i genocidu rimokatoličkog hrvatskog naroda i hrvatskih ustaša nad srpskim kulturnim nasleđem i Srbima pružio otpor hrvatizaciji svega srpskog, pa čak i prisvajanjem ljudskih biografija, a zaslužnih srpskih istorijskih ličnosti.

– Naravno da me je moj celokupan rad, a naročito sve ovo što piše u knjizi i dokumentovana istina koja je u njoj izneta, dovelo u poziciju da mi sledbenici ustaške ideologije, ali i sledbenici Crnogorca Sekule Drljevića  crtaju metu na čelu. Ipak, Evropa je više moja nego njihova, tako da me, bar za sada, nihova larma ne zanima, jer ipak se zna ko je ko.

    Koliko ste bili u prilici da koristite istorijske podatke, koliko su oni pouzdani i proverljivi iz više izvora?

Radovan B.Milić;- Najveći broj arhivskih dokumenata danas se nalazi u Beču, Berlinu, a posebno u Vatikanu. Svi oni, osim vatikanskih dokumenata su u svakom trenutku dostupni arhivskim istraživačima pod uslovom da su ispoštovali propisanu proceduru. Ja sam je ispoštovao, i ulaz u bečki arhiv mi je neometano dozvoljen. Svaki od navedenih dokumenata koje sam koristio pišući knjigu »Ko ste, vi, Hrvati?«, svaki znalac  može u svakom trenutku proveriti i uveriti se u verodostojnost istih. Dovoljno je proučiti rad  i zaključke Međunarodnih komisija za istinu o Jasenovcu, a bilo ih je sedam samo u periodu od 1997 do 2018 godine, plus one iz 1964 i 1946 i sve one govore da je u Jasenovcu stradalo 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma, među kojima je bilo 110.000 dece ispod 14 godina starosti. Činjenica da je recenzent moje knjige Prof. dr Srboljub Živanović akademik, koji preko pedeset godina živi u Londonu, bio član komisije 1964 godine za utvrđivanje istine o Jasenovačkim stradalnicima dovoljno govori samo za sebe da su izneti podaci u knjizi verodostojni nalazima komisija.

– Ujedno bih se zapitao, a ko je taj u Srbiji koji danas može osporiti verodostojnost dokumenata iz 16 veka koje sam doneo u Aranđelovac iz bečkog ariva, a odnose se na despota Pavla Bakića, ili dokumenta o Hugo Loreru komandantu grada Aranđelovca od 1941 – 1945 za koja se nadam da ću ih u septembru mesecu ove godine pronaći u tom arhivu i doneti u grad?

 

Potpisivanje knjiga
  

   Pisanje može da bude hobi ali za početnike je ipak skup. Na koji način obezbedjujete sredstva za štampanje knjiga , pa makar to bilo I malom  tiražu?

Radovan B.Milić;- Naravno, celokupni moj profesionalni rad, bilo da se radi o književnom ili istraživačkom »poslu« je izuzetno skup i zahteva značajnu sumu finansijskih sredstava. Na žalost, Srbija, a posebno Aranđelovac, ne osećaju potrebu da finansijski pomognu ova izuzetno vredna dostignuća. Napisati knjigu sa temom kakve se sreću u moji knjigama zahteva ogroman trud, znanje, sistematičnost, preciznost i mnogo utrošenog vremena da bi rad konačno rezultirao. Posebno je skup arhivsko istraživački rad, ali koga to u ovoj zemlji zanima? Ipak, kao i do sada, tu su srećom moji Slovenci da priskoče u pomoć, jer za razliku od nas Srba koji se ne znam iz kog razloga ne brinemo o mnogim značajnim događajima iz prošlosti, Slovenci i te kako svoju prošlost i uvažavaju i poštuju. Tragajući za dokumentima o Pavlu Bakiću, otkrio sam i dokumenta o Kranjskom kapetanu Ivanu Kacijaneru, Bakićevom komandantu, što je nama iz Slovenačko srpskog društva Sretenje i te kako otvorilo nove puteve u Sloveniji. I još nešto. Primetio sam da ovde u Srbiji mladi retko šta čitaju i da su im obično telefoni u rukama, dok to nije slučaj u Sloveniji, a niti u Austriji. Ovde će se radije dati novac za flašu piva, ili neku falš šminku, nego za knjigu, dok se u bečkom metrou i te kako mogu sresti mladi ljudi sa knjigom u ruci. U takvoj društvenoj atmosferi i klimi koja je zaokupljena nekim zadrugama i farmama, u zemlji u kojoj su tkzv. starlete na naslovnim stranama časopisa, naravno da je teško obezbediti sredstva za publikovanje bilo kojeg gradiva, bez obzira na njegovu vrednost. Ipak, imao sam sreću da ovde u mojem rodnom gradu upoznam ljude, neke nove, a stare ljude, koji se i te kako zanimaju za teme o kojima i pišem i govorim, što uliva neku novu nadu u budućnost Srbije, jer oni svoja pokoljenja vaspitavaju u duhu pravih vrednosti, u kojima i knjiga ima svoje mesto.

    Poslednjih decenija živite  i u Sloveniji. Koliko se Srbi i Slovenci druže u Sloveniji i imaju li Srbi  mogućnosti da sačuvaju svoj identitet? Da li se ugasila žal za bivšom državom?

Radovan B. Milić;- Da, u Sloveniju sam otišao nekako odmah po povratku iz rata na srpskom Kosmetu u kojem sam aktivno, na poziv otadžbine, učestvovao kao dobrovoljac ondašnje Vojske Jugoslavije.  Vrativši se u firmu, »Termogradnja – Šamot d.o.o.« iz koje sam i otišao u rat, zatekavši toatlno rasulo uzrokovano nezakonitim prisvajanjem društvene imovine od strane tadašnjih rukovodilaca firme, šta mi je drugo preostalo, već da uzmem za ruku svog mlađeg sina, tada maloletnog dečaka i da zajedno napustimo Srbiju. U Srbiji, a ni u Aranđelovcu, tada tih poratnih godina, a evo i dan danas, nikoga nije zanimala činjenica da sam se iz rata vratio sa obeležjem pripadnika jedinice odlikovane Ordenom narodnog heroja. Ali ne žalim se. Sin je danas uspešan »poslovnež« – poslovni čovek u Sloveniji i uspešan sportista, osvajač GrandPrix Slovenije 2016 godine u boksu – teška kategorija.

Ako izuzmemo političku Sloveniju, Slovenci će uvek reći da smo mi i oni jedan narod. O tome bi najbolje posvedočio Zmago Jelinčič Plemeniti, poznat po tvrdom stavu prema Hrvatima, koji i dan danas žali što Slovenija nema bar 5 km. zajedničke granice sa Srbijom, uz priznanje da nije bilo Srba, ne bi bilo ni Slovenaca. Ali, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je slovenački kompozitor Davorin Jenko komponovao srpsku himnu Bože pravde, kao ni učinak slovenačkih dobrovoljaca u srpskim redovima za vreme Prvog svetskog rata, na Ceru, Vladisava Fabjančiča,  i Augustina Jenka. Takvih dobrovoljaca u srpskim redovima je bilo 567 koji su se borili u tri vojske, a u Srbiji čak jedni protiv drugih.

– I kada sve to znamo, i oni i mi, imamo li pravo da jedno drugom okrećemo leđa, bilo to u Sloveniji, ili u Srbiji? Slovenci su ljudi koji ne vole prazne priče, već cene rad. Kada shvate da »zidarluk« mislim na književno stvaralaštvo, nije zidanje bez maltera, na suvo, spremni su da prihvate svakog dobronamernika u njihovoj sredini, ceneći njegov rad i rezultate u radu. Valjda, iz tog razloga, a iz kojeg bi drugog, 2017 godine su me uvrstili u biografski leksikon značajnih ličnosti Celjsko zasavske regije koji su svojim radom obeležili vreme u Sloveniji. Znači, odgovor na pitanje »Koliko se Srbi i Slovenci druže u Sloveniji, bio bi da se i te kako druže: u zavisnosti od potrebe povodom koje se okupljaju i vremena kojim raspolažu, jer se u EU radi mnogo više nego na Balkanu i mnogo manje je slobodnog vremena.

Kao dugogodišnji aktivista na srpskoj sceni u Sloveniji, kao osnivač Slovenačko srpskog društva »Sretenje« u Slovenskim Konjicama i kao odličan poznavalac te iste scene, slobodno smem tvrditi da Srbi u Sloveniji dobijaju onoliko od Slovenije koliko od nje traže i zahtevaju, ni manje ni više.

– Za činjenicu da je očuvanje srpskog identiteta u Sloveniji zaista teško očuvati, ne treba upirati prstom u Slovence, već u međuljudske srpsko – srpske odnose i »prilagodljivost« Srba zbog lične koristi, a koji se nalaze na čelnim pozicijama srpskih saveza u Sloveniji. O svemu tome i mnogo više, može se čitati u mojoj knjizi ili hronici Srbi u Sloveniji, koju sam objavio 2017 godine, a nastala je na temeljima orginalnih dokumenata od 1995 godine i dalje.

– Srbija dvadeset prvog veka je poodavno skrenula sa puta i pravca. U njoj se poodavno, za razliku od nekadašnje Srbije, ne može, ili se retko sretne čovek koji drži datu reč, baš kao što se danas u crkvi, za razliku od nekad, retko ili nikako ne sreće Bog, ipak, Srbija je moja otadžbina i kud god da odem uvek joj se vraćam i iskreno se radujem sustretu sa njom.

    Šta i kada  možemo očekivati nešto novo iz Vašeg pera?

Radovan B. Milić;- Planova je dosta. Bio bih rad da u toku ove godine uredim i objavim monografiju pronađenih arhivskih dokumenata u austrijskom nacionalnom arhivu o poslednjem srpskom despotu Pavlu Bakiću koji je stolovao na planini Venčac u 16. veku. Posedujem oko četrdesetak dokumenata sa preko 130 papira koji su sve do mojeg ulaska u bečki arhiv 2019 i 2021 godine ležali netaknuti i neistraženi, a i dan danas su nepoznati srpskoj istorijskoj i naučnoj sceni.

10. avgusta 2022.
 Mija Petrovic