Миро Микетић и Горан Киковић

РАЗГОВАРАО: Горан Киковић, главни и одговорни уредник „Гласа Холмије“

Миро Микетић је рођен 1935. у Пеовцу код Андријевице од оца Бранка и мајке Анђе, дјевојачко Бандовић. Школовао се у Беранама, Требињу и Пећи. Од 1961. живи са породицом у Торонту.

Завршио је Јорк Универзитет у Торонту. До сада је објавио двије књиге: “Кроз пакао и натраг“ и “Кодови памћења“. Повод за разговор су његових пет књига, односно његове трилогије књиге “Кроз пакао и натраг“, “Кодови памћења“ и “Стазе мога живота“, коју је довршио 2023. године.

ГОРАН КИКОВИЋ: Господине Микетићу помаже Бог, реците нам нешто о Вашем мотиву да напишете књигe “Кроз пакао и натраг“, “Кодови памћења“ и “Стазе мога живота“ које су стале у Ваших у пет књига?

МИРО МИКЕТИЋ: Мој мотив је био да се бавим овом проблематиком кроз пет наслова књига “Кроз пакао и натраг“, “Кодови памћења“ и “Стазе мога живота“, зато што сам ја живи учесник и скоро једини данас живи свједок са пуно сјећања од почетка напада фашиста на Југославију 6. априла 1941. па до Аустрије и натраг 20. јуна 1945., као дијете највише сам провео са мојом породицом и мојим дједовима а касније “основао“ друштво дједова у којем су били 800 “дједова“ треће позиваца из Црне Горе“. Чак на Вучјаку сам као дјечак добио част да пред мојим дједовима поздравим првог герилца Европе генерала Драгољуба Дражу Михаиловића који је прихватио да буде “мој дјед“ . Сва та сјећања са тог пута дугог 1000 километара који је највећи гроб. Српског народа у Другом свјетском рату па све до уласка у Аустрију
када је збјег враћен од енглеске војске и предат режиму Јосипа Броза Тита. Зато сам желио да све то препричам у ову књигу и да младе
генерације сазнају гдје су им остали преци.У књизи “Кроз пакао и натраг“, описао сам судбину једног познатог Полимљанина и цитирам:“
Лабан Вукајла Васо, рођен је око 1888. године у Пепићима код Мурина, срез андријевички, капетан прве класе у пензији. Васо је био
најзначајнији изданак братства Лабана свога времена, угледна личност не само у Горњем Полимљу већ и на ширим просторима Црне Горе и Метохије. Са синовима је учествовао у јулском устанку против окупатора. Након слома устанка и доласка казнене експедиције, од
италијанске команде именован је за командира Ријечко-требачке милицијске чете чији је задатак био да у општини обезбиједи јавни ред
и мир. Засметао је андријевичким комунистима па су донијели одлуку да га ликвидирају. Чекале су га четири тројке… Трећа тројка коју је водио неки Јелић пуцала му је у леђа, иза неког густог жбуња… У четвртој тројки је био Вујо Лазовић, сестрић Васов, син Иконијин. Убијен је од партизана из засједе испод школе на Крушеву, 6. јануара 1942. године. Његове посмртне остатке породица је након рата пренијела у гробље код цркве у Грачаници и сахранила. Локални комунисти истесали су његово име са споменика, а потомци су га опет исписали. У животу нијесам видио толико народа на једном мјесту, пристиглог са свих страна да се поздрави и још једним погледом пређу преко уморног и мртвог лица Васа Лабана. Прилазе групе, пред њима лелекачи својим узвишеним гласовима и
топлим ријечима поздрављају изгубљену велику наду Горњих Васојевића… Након последњег говорника, сав се народ окрену ка улазу у гробље. На путу се појави стотинак, људи, пред њима, на врху пушке, вије се бијела кошуља, а за барјактаром наоружани људи стадоше прије уласка у гробље. Ћулафи на главама, бијеле сукнене гаће, извезени огртачи и све
како им доликује. Прочу се глас да су то муслимани из Плава и Гусиња…Видимо, сви поскидаше пушке, наслонише их уз ограду и у колони по два упутише се пут гробља…Народ направи мјесто тако да сви могу прићи сандуку; оштрог погледа, озбиљни, прилазе мртвом јунаку… Један из прве реде се издвоји, приђе сандуку, подиже главу, поздрави мртво тијело, извади флашу ракије из свог огртача, мало се усправи. Поче овим ријечима: Е мори, Васо Лабан, наш највећи непријатељу, наш убицо, наш пробљему. Дођосмо да те поздравимо и још једном да ти погљедамо српско око са којим си нас гљедао и нишанио. Падале су главе и наше и
ваше. Гинули смо на љесе, броја нема, али смо гинули ка људи и непријатељи, гљедали један другом у очи и пуцали. Убили смо ти оца и
многе рођаке и комшије. Ти си убијао наше дједове, очеве и синове. Кућа Лабана нам је доста мука задала, како су ми причали моји стари,
од твојих прађедова па све до данас. Али, Васо Лабан, све ти опраштамо, само једно не. А то је: што те ми не убисмо. Убише те Срби,
твоји те убише, а што је још најгоре, убише те нељуди са леђа. Васо Лабан, нијеси смио тако погинут, јер нијеси заслужио да те са леђа
пуца. То нам је велика шао. Ти си заслужио да погинеш од нас, гљедајући те у очи, а не ка ништа чоека, из жбуна па у леђа. У прси
Васо, си треба да будеш пуцан, да умреш ко чоек, јер си био чоек и јунак. Поштено и јуначки си живио, али си непоштено настрадао. Лака ти твоја српска и лабанска земља!“ Кроз овај примјер све се јасно види да ми је циљ књиге био истина и ништа друго.

ГОРАН КИКОВИЋ: Какву поруку овим насловима “Кроз пакао и натраг“, “Кодови памћења“ и “Стазе мога живота“ у пет књига желите да оставите младим генерацијама које готово мало или ништа не знају о овим догађајима?

МИРО МИКЕТИЋ: Први циљ и намјера писања књига “Кроз пакао и натраг“, “Кодови памћења“ и “Стазе мога живота“ је био да уздигнем духовни споменик тим жртвама које су комунисти хтјели да се забораве. Зато им је и као мртвима било забрањено да им се јавно спомиње њихово властито име и презиме јер су их више мрзели мртве него живе. Други мотив је да
пошаљем поруку младим генерацијама потомака да знају да су они пострадали за крст и на њему разапети. Миро Микетић и Горан Киковић

ГОРАН КИКОВИЋ: Како су по Вама прихваћене већ поменуте књиге “Кроз пакао и натраг“, “Кодови памћења“ и “Стазе мога живота“, с обзиром да живите у дијаспори око шест деценија?

МИРО МИКЕТИЋ: Могао би да нагласим да поред многих промоцијанајвише је промовисана моја прва књига “Кроз пакао и натраг“ и то широм Црне Горе и Србије најважнија ми је била промоција у Храму Светог Саве у Београду, гдје је о књизи говорио блажено почивши Патријарх Иринеј. Како је прихваћена довољно говори да су о њој говорили ПатријархИринеј, Митрополит Амфилохије, владика Јоаникије, академик Матија Бећковић, професор Веселин Матовић, др Петровић, проф. В. Димитријевић, проф. Девић, проф. Киковић и другизначајни Срби. Што значи да су књигу прихватили најзначајнији ауторитети у отаџбини и о њој дали позитиван суд. Наравно и нарид је књигу дочекао са одушевљењем. Тако је настављено и са књигама “Кодови памћења“ и “Стазе мога живота“.

ГОРАН КИКОВИЋ: Шта се промијенило за 60година у отаџбини и да ли сте задовољни са “демократским“ промјенама и третманом Југословенске Војске у Отаџбини? Наравно у историјским контексту? Реците нам Ваше виђење о томе?

МИРО МИКЕТИЋ: По мом мишљењу ово питање је опширно тако да човјек од 1945. па надаље зна да је било разних промјена, јер их је било доста али се однос према ЈВУО није промијенио. Велика историјска неправда нанесена је према припадницима ЈВУО поготову према ђенералу Дражи Михаиловићу и војводи Павлу Ђуришићу. Стање у Србији је у односу на Црну Гору је донекле задовољавајуће али не и до краја јер, се не могу изједначити џелати и жртве. Нарочито нас у дијаспори који смо мало далеко али живимо са отаџбином и за отаџбину погодила нас је трагично судбина СФРЈ а посебно распад Црне Горе и Србије, односно српског простора и српских земаља. Још теже нам пада покушај разбијања јединства СПЦ у Црној Гори, потирање Српског језика и ћирилице. Надамо  се да ће нове власти у Црној Гори узети у обзир да је комунистичке злочине осудио Савјет Европе и Европска унија, као и цијели демократски свијет. Тако ако тежимо цивилизацијским вриједностима морају се и у Црној Гори изједначити права између сукобљених страна у Другом свјетском рату а тиме се и дати право на гроб и споменик јунацима и вођама 13 јулског устанка у Другом свјетском рату као што су били војвода Павле Ђуришић, Бајо Станишић, Леко Лалић и други комаданти и официри.

ГОРАН КИКОВИЋ: Која је Ваша порука читаоцима “Гласа Холмије“ и уопште Србима и Васојевићима и свима који читају наш часопис?

МИРО МИКЕТИЋ:: Моја порука а и свих жртава које су обрађени у трилогији “Кроз пакао и натраг“ , “Кодови памћења“ и “Стазе мога
живота“ је да останемо вјерни крсту, православљу, светосављу, својој српској земљи која је окићена са гробовима који су стубови српске мученичке земље. Порука је да будемо сложни, да се не дијелимо, него да се учимо на вриједностима које су нам у аманет оставили наши часни преци.