Портал Трагови објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

Раскрсница култура

Разумљиво је стога што од прадавнине, од праскозорја људске цивилизације, на овом тлу постоје бројне потврде човекових станишта и пребивања. У најраније споменике људске културе спадају пећинска пребивалишта у Јеринином брду у Градцу код Крагујевца и Рисовачи код Аранђеловца, која припадају палеолиту, тачније мустијерској епохи средњег каменог доба. Од тада до данас, дакле у раздобљу које се мери десетинама хиљада година, непрекинута је нит човековог пребивања на овом тлу.

Од тог времена, које се означује као време скупљачко-ловачке привреде, до данас се на овом подручју се одиграло толико тога да се може рећи да је Шумадија прекривена многим слојевима људских култура, које су се овде укрштале, смењивале и прожимале.

Данас је тешко установити појединости и шта се све одигравало у дугом временском распону од првог уоченог присуства прачовека (Јеринино брдо, Рисовача) до доласка Индоевропљана у ово подручје, што се узима као време до 3.200 године пре наше ере. Међутим, на основу налазишта из млађег каменог доба (винчанска култура), затим оних на прелазу у метално доба и са почетка бронзаног доба (Сараорци, Шупља стена, Горње Комарице, Ђурђево и др.), као и оних из развијеног бронзаног доба (Добрача, Љуљаци, Баре, Грбице), може се утврдити да су бројност налазишта и остатака сведочанство непрекидне нити живљења у праисторији у овом делу Србије и Балкана.

У три таласа досељавања Индоевропљана (3200, 2700. и 1200. године пре наше ере), потиснуто је или претопљено ово пређашње, прединдоевропско становништво. Од тада до доласка Словена (V-VII век наше ере) просторима наше земље је протутњало око две стотине различитих етничких и језичких група, што је неизбежно нашло свој одраз и у топонимији. Овоме се, још, могу додати каснији слојеви народа и култура: татарско-монголски, турски, германски.

Када је реч о садашњем становништву Шумадије, онда се, најкраће, оно може означити као становништво које је ту релативно младо. Јер, Шумадија је добила свој садашњи састав народа као последицу великих ратова и сеоба. Изузетак у Шумадији чине породице које су у њој од Косовске битке (нпр. Гружанићи у Јунковцу код Наталинаца, или неке породице у Рудничкој планини које чувају предање о томе колико је њихових сабаља отишло у бој на Косово). Гро садашњег становништва је досељено после 1690. године, или се сместило, после лутања, приликом већих и мањих сеоба 1718, 1737, Кочине крајине 1788, сеобе изазване погибијом на Чегру и повлачењем од Сјенице 1809, ратовима 1875-78, а касније после 1918, 1945. или сада (1991-1995) природним или невољним насељавањем.

Стари добри чика-Јова Змај је опоменуо у песми да је гробље земља којом се ходи. Овај његов стих има и те како потврду на лицу шумадијског тла. Безмало да нема села у којем не постоји по неко, а у некима и више гробаља, која на припадају садашњем становништву. У њих се житељи не копају , а најчешће не памте коме су претходном становништву припадала. То су гробови које је ту затекло данашње становништво.

Ова затечена гробља се различито именују: старо, бело, бошњанско, батаљено, чивутско, џидовско, џиновско, латинско, римско, грчко, калуђерско, турско, цинцарско, сватовско, маџарско, душанско гробље и сл. Именовања су најчешће погрешна, али су у једноме тачна, без обзира на назив – ова гробља не припадају садашњем становништву, што је још један доказ о сталном пражњењу и пуњењу Шумадије народом.

У околини Крагујевца се ова чињеница јасно уочава. Врло су бројна тзв. стара гробља у многим селима.

Старо гробље на месту Жаову у Новом Селу (Нови Аџбеговац) је припадало старијем слоју становништва, који су се уочи Првог устанка „растурили куд који по Србији.“ Исто тако гробље постоји у Бошњану, у Вињишту на Дубовима, у Војиновцу, на месту Врлопапе у Малој Врбици, у Дивостину, Драгобраћи, у Драчи на месту Пиреву, у Кијеву, Корићанима, Прекопечи, Сипићу, Малом Шењу на месту званом Јаруга, а у Лапову су два стара гробља – у Гвоздењаку и код Самарне. У Влакчи је Старо гробље уз стару цркву на месту Сиги.

 ИЗВОР: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности 16. март 2001. године

 Миодраг Миле Недељковић (Крћевац 1941-Београд 2009) је био етнолог, новинар и књижевник. Дипломирао етнологију на београдском Филозофском факултету, а радни век провео као новинар и уредник у више редакција (Политика, Политика екпсрес, Радио ТВ ревија, Рад…). У фељтону „Ко су Шумадинци“ прикупио је вредну грађу о досељавању Срба са разних подручја и у разним епохама.