(Вечерње новости – Никола Жутић)
Ћирилицом писали истарски Хрвати српског порекла. Српска презимена сведоче о пореклу становништва.
Сведоци смо претварања српског западног Срема и његовог главног града Вуковара у исконски хрватски град, у
којем су Срби доспели у пуки статус националне мањине са око 33 одсто становништва. Оспорава им се, међутим, чак и то најавом „изванредног“ пописа због дефинитивног уклањања ћирилице из административне и културно-просветне „упорабе“. Не треба заборавити чињеницу да Вуковар географски није више западни Срем већ је накнадним хрватским геополитичким трансфером смештен у источну Славонију.
ПРАВА ПРОСТОМ НАРОДУ
Постављајући Лонгина Рајића за унијатског (гркокатоличког) епископа у Срему 30. марта 1688, аустријски цар Леополд спомиње „прваке и прости српски или влашки народ који живи у споменутом Сријему“.
Потом је цар Леополд 20. августа 1691. дао већа права српском народу.
У писму стоји „спомен српског народа Nationis Rascianorum) православне вјере“ у Угарској, Славонији, Илирији, Мизији, Албанији, Грчкој, Бугарској, Херцеговини, Далмацији, Подгорју и Јенопољу „и осталијем придружнијем мјестима“.
Између осталих повластица, Леополд је Србима дао право да могу постављати „архиепископа из српског народа и језика“, а да у градовима и селима могу постављати српске свештенике.
У писму затим спомиње Србе „у цијелој Грчкој, Рашкој, Бугарској, Далмацији, у Босни, Јенопољу и у Херцеговини, исто тако у Угарској и Хрватској, у Мизији и Илирији, гдје заиста живе“.
Ваља опет подсетити да је историја тзв. хрватства настајала на римокатоличким „светим лажима“, односно систематски конструисаним историјским фалсификатима који су настајали у ватиканским и бечко-загребачким историографским радионицама током 19. и 20. века.
Такви фалсификати несмањеним интензитетом настављају се и данас клептоманским потезима присвајања туђе духовне и културне баштине, пре свега српске, али и словеначке, немачке, мађарске, италијанске и друге.
Присвојили су чак и српску ћирилицу, под називом глагољица, којом су, према њиховом сновиђењу, писали истарски и кварнерски Хрвати чакавци (који су у ствари били Срби православне и римокатоличке вјере према аустријском попису становништва из 1850. године).
Данас је комично посматрати Хрвате како су доспели у позицију потпуног културно-историјског несклада по питању ћирилице, пошто део „образованијих“ Хрвата (академика) из Загреба присвајају српску ћирилицу говорећи да је ћирилица саставни део хрватске повијесне баштине. На ту тему су 26. новембра 2012. организовали чак и један научни скуп под називом „Хрватска ћирилична баштина“, а поводом петстоте годишњице штампања „Дубровачког ћириличног молитвеника“ – прве „хрватске књиге“ на ћирилици.
Ултра национални Хрвати из Широког Бријега подигли су чак споменик ћирилици у форми богумилских споменика. С друге стране, већи део вуковарских Хрвата с фанатичном острашћеношћу уништавају ту „хрватску баштину“ уништавањем двојезичних (које су двоазбучне или двоабецедне, а никако двојезичне!!) плоча на зградама Вуковара, али и „диљем“ Републике Хрватске, како би се очувао пијетет према хрватском „граду мученику“.
На пусту славонско-сремску земљу, после турских пустошења у 16. веку, уз старо аутохтоно српско становништво насељавао се српски народ из Србије и Босне и Херцеговине. Поред осталог, о томе сведоче српска презимена Бошњак, Бошњаковић, Босанац, Сарајевац. О бројчаној доминацији Срба разних вера на простору Славоније и Срема сведоче бројна документа и стари списи и путописи.
Тако је Алекса Ивић писао да се у аустријским службеним списима наређивало да се капетанима Радославу Челнику и Вукмановићу, као и „другијем Србима“ који живе у Срему, пише на српском језику („lingua rasciana“). У извору из 1567. наводи се да су у Илоку и Сотину живели Срби и Мађари. Чак је и историчар хрватства проф. др Фердо Шишић писао да је 1572. „Volfgang Lanz“ издао карту Угарске, на којој се сав крај источно од Валпова и Ђакова назива Српском (Србијом, Rackom, Rasciom).
Описујући пут аустријског посланика Давида Унгдада у Цариград (1572), непознати писац је помињао Србе у Вуковару, а код Сотина дворац Атхиавар, који се по српски зове Отим, и град „који се по српски зове Yllakh (Илок)“. Враћајући се из Цариграда анонимус помиње Осијек, те каже да је насељен од Турака и Срба.
Историчар личког порекла Василије Ђерић је наводио да је 1573. аустријско посланство ишло у Цариград (а вратило се натраг 1578. године). У том посланству је био и Ст. Герлах као посланички проповедник. У свом опису пута Герлах помиње да код Мохача почиње Србија. Потом помиње „Отиавар“, српски Отин (Сотин), „биели градић на Дунаву“. Ниже Сотина је „убава варошица која се српски зове Оилак (Илок)“. Истиче да је Земун подељен на два дела и да у доњем делу „под брдом станују Срби“. Враћајући се из Цариграда, Герлах је записао да Срби у Илоку „имају калуђерски ред, а у Земуну калуђерички манастир“.
Географ Петар Матковић је сматрао да Герлах „није јасно разликовао православне од католика…, јер у Илоку, као и у Земуну, били су фратарски самостани“. Даље је наводио да Герлах у Срему помиње „српско село Земун“, у ком Срби имају црквицу и село Прхово „где станују сами Срби“. Герлах је даље помињао „село Гутсцхи“, „у којем станују сами Срби“ и Митровицу, у којој „станује мало Кршћана или Срба“, јер су ту „већином турски војници“. Истакао је и српско село Товарник (Доњар).
П. Михајловић је записао да је „неки њемачки путник“ 1608. сведочио да су у Вуковару, „осим нешто Турака“, становници Мађари и Срби.
Што се тиче источног Срема, Ј. Кјаромани је 15. јуна 1659. записао да су у Сланкамену становници Срби. Године 1682. крушедолски калуђери су молили руског цара за помоћ „из српске земље Крушедола“.
