Piše: Kaplan Burović
Lako je pisati reportaže o drugima.

Čojstvo je pisati reportaže o sebi i svojima, i to ovakve.

Prolazeći glavnom ulicom Ulcinja, na Ploče, kako se naziva ovaj kvart ovog našeg grada,

upravo u kafani zvana DVA BRATA, vidim za jednim stolom moja tri brata. Odoh i pridružih im

se. Pozvah odmah Bara, vlasnika kafane, i poručih flašu piva.

Kad nas vide Baro, reče: U kafani DVA BRATA eto gdje sjede za istim stolom ČETIRI BRATA !

On uze i aparat za fotografisanje i snimi nas. Zatim dodade: Uveličaću ovu sliku i staviti upravo tu, na čelo kafane, sa dečiturom: U kafani DVA BRATA SJEDE ČETIRI BRATA.

­E­e onda ti, Baro, niko neće preći prag ove kafane !­ dodade moj najmlađi brat Hajrudin, visoko obrazovan, kapetan eks­jugoslovenske vojske, aktuelno – crnogorske. Kafana beše puna ljudi. Da li su ga razumeli šta je s time hteo da kaže ovaj moj brat?! Verujem da jesu i, posebno, Baro, jer me svi oni znaju. Svi oni znaju sasvim dobro da me muslimanski i hrišćanski fundamentalisti, pogotovo albanski šovinisti i rasisti, Titoisti i Enverovci, ne trpe. Svi ovi posetoci ove kafane znaju jako­ jako dobro kakve su sve zločine oni učinili i čine protiv mene i moje dece dan­danas. Da mogu nepečenog i neodevenog bi me pojeli, zajedno sa cipelama! Ali ja verujem da u Ulcinju, sem njih ima i poštenih ljudi, koji – ne samo što me ne mrze – već su se i borili rame uz rame samnom protiv socijal- fašističkog terora Josipa Broza Tita i Envera Hodže, oni ­ koji su se borili i bore se za narod i

domovinu, za slobodu i demokratiju, za pravdu i naučnu istinu, oni koji su me dekorisali sa

zlatnom medaljom SRPSKA KRUNA, proglasili me za SRPSKOG VITEZA, pa i za SVETOG

RATNIKA. Verujem da ovo znaju i svi drugi. Ali – eto, ovaj moj brat izgleda da to ne zna! Ili se

pravi kao da ne zna ?! Ili – neće da zna ?!?!

U Ulcinju, a i širom sveta, posebno tamo – u Albaniji i na Kosmetu, laju na sva usta protiv mene ne samo obični ljudi, koji se vuku za nos od Titoista i Enverovaca, već i profesori, doktori nauka, pa i akademici. Sa imenom i bez imena. Lajali su protiv mene i oni iz glavnog “komunističkog” lista Francuske i celog sveta – L’HUMANITE! Lajali i laju. Ali je sve nadmašio ovaj moj brat, član Socijalističke partije, kapetan crnogorske vojske, naoružan do zuba. Verujem ne samo običnim oružjem, već i nečim drugo, mnogo­mnogo važnije. Ono što drugi ne laju, laje i dolaje ovaj moj brat. Koliko za primer navodim: Albanci, sada se zna ko, znamo im i imena, koji su me slavili kao božanstvo kad sam se borio za njihova legitimna prava, za njihovu slobodu i demokratiju, protiv Tita i njegove klike, sada, pošto okrenuh moje pero i protiv njihovog Envera, proglasiše me za nikogovića, za Ciganina, pa i za ruskog Ciganina. Rekli su i ovo: da ja nisam ja, već neko drugi, dvojnik, koji se pretstavljam imenom Kaplana, koga su – po njima (i oplakujući ga krokodilskim suzama!) – ubili Titovi udbaši !!! Moj brat Hajrudin (a da ko će drugo do brat ?!) dodade tome da me majka našla u masline, što znači – da nisam njegov brat, da nisam pravi Kaplan, onaj – božanstveni, već onaj što kažu Albanci – agent UDB­e, koji je poslat u Albaniju sa misijom da ubije čika Envera i da Albaniju proglasi za sedmu republiku Jugoslavije. Albanci jedva dočekaše ovo. Odmah udariše u njihove bubnjeve. Objaviše to i u njihovom listu, sred Tirane. Preneše i na internet, preko svih svojih sajtova. Ja doneh u Ulcinj i pokazah to ovom mom bratu. Reče mi:

­Pa ja sam se to našalio ! Izvoli im reci to na stranici istog lista ! Mislite da je to uradio ovaj moj brat? Pitajte ga! Vidite ! Crno na belo je zapečaćeno sred Tirane, javno, da ja nisam ja, već neki Ciganin,

koga je Hajrudinova majka našla u masline i, pošto su joj bili malo njenih pet sinova i tri

kćerke, smilovala se i nadamnom, ovim ruskim Ciganinom. Posvedočio je to niko drugi do njegov brat kapetan Hajrudin. Pođite u Ulcinj i slušajte ga. Lično brat Kaplana to kaže. A ja, ne bi mi malo što rekoh da nisam Albanac Resuli (moj albanski pseudonim), već rekoh i da sam Srbo­Crnogorac Resulbegović (moje od oca nasleđeno prezime, koje dan- danas nosi Hajrudin i sva ostala moja braća i rođaci). Što više, vratih se i prezimenu mojih pradedova, veleslavnih peraških grofova Burovića, dokazujući prethodno nepobitnim dokumentima da su Resulbegovići poreklom od Burovića, što su pre mene rekli i dokazali i drugi, akademici, pa i hodže, ne samo usmeno, već i preko štampe, tamo – u Sarajevo. Vratih se zvanično, dokumentima, što razbesni muslimanske fundamentaliste, pogotovo ovu moju braću, ali ne i ona dva najstarija – Ljatifa i Dževdeta, oba članovi Saveza komunista Jugoslavije. Ovaj poslednji, a od nas najstariji, mislim na Dževdeta, bio je i umro kao pukovnik JNA, oženjen partizankom od pravoslavnih roditelja, Crnogorkom sa Ljubotinja, kraj Cetinja, pa je i deci dao imena Republikanka i Ljubomir. Ovaj moj brat, kapetan Hajrudin, izjavio je sebe i za Albanca, pa je učino sve da i mene ubedi da nisam ko sam, već da sam i ja Albanac. Rekoh mu: Pa ti si, Hajro, rekao, da me nije rodila tvoja majka! Ti si rekao da me našla u masline, dok su drugi tome dodali da sam Ciganin, i to ruski. Ovo znači da sam Rus, a ne Albanac.

Ni volovi se ne upinju tako, vukući za sobom ralo, kako se to upeo moj Hajrudin da me ubedi da sam Albanac. Tada mu rekoh: Je si li se ovako angažovao da ubediš i Dževdeta da je Albanac ?!

Ne reče mi ništa, jer je znao da je i pukovnik Dževdet imao revolver, onaj iz partizanskih dana, kojim je streljao ništa gore od grofa Ivana Burovića, poznat po njegovoj streljačkoj preciznosti u čitavoj Boki. Enver Hodža me 10 puta na živo odrao tražeći mi albansku čapru,­ nastavih ja.­ Pošto mi je ne nađe, izveo me na sud i osudio na doživotnu robiju zato što nisam pristao da se izjavim za Albanca. Što misliš, Hajro, hoćeš li ti uspeti da me ubediš da sam Albanac ?! On nije od toga odustao ni dan danas. Kad god se sastajemo, prva i poslednja reč mu je: ­Ti si Albanac ! Lajanja ovog mog brata se preliše. Stigoše mi na vrh nosa. Zato se jednog dana požalih mom prijatelju, Crnogorcu pravoslavne vere R.H., koji je i njegov prijatelj: stalno mi je najlepše govrio o njemu, o Hajrudinu. On me pozva da odemo kod jednog Srbina pravoslavne vere, jedan od najistaknutijih ličnosti Ulcinja. Čim stigosmo tamo, R. mu reče ono na što sam mu se ja požalio. Ovaj se zamisli, pa nam reče: Među muslimanima ja poznajem Hajra kao najboljeg. Imam jako­jako dobro mišljenje o njemu, pa i prijatelj mi je. I prijatelj sam mu. Posetio me ovde više puta, a i ja sam mu uzvratio posete, da ne govorimo o čašama šlivovice koje smo jedan­drugom nazdravili. On uzima učešće i u našim pravoslavnim svečanostima, čestita nam slave. Ali, što je istina, i ja sam koješta čuo od drugih da vas i on, Profesore, ogovara i, da vam pravo kažem, nije mi bilo milo, jer i kad to drugi čine protiv vas, nije lepo, kamoli on, vaš brat. Posle ovoga on se diže, reče mi da ga pričekam tu, kod njegove kuće i sa njegovim ukućanima, pa sa R­om pope se na auto, odoše u kafani DVA BRATA, pozvaše

Hajrudina da pođe s njima i dovedoše mi ga tu, gde sam ih čekao.Kad me vide, Hajrudin se iznenadi, jer mu usput nijedan ništa nije rekao. A kad sede, počeše uzastopno, čas jedan čas drugi da ga masiraju i ribaju kako su to oni znali, taktično i prijateljski, ali i kritički. Hajrudin pocrvene, spusti pogled i – verujem – da je poželjeo da se zemlja otvori i da ga proguta.

Ipak ne učini nikakvu autokritiku. Samo je nastojao da nas ubedi da se on našalio, da to i ovo nije baš tako rekao, da nije tako mislio, da ovo i ono nije istina i da svemu tome ne treba pridati nikakvu važnost. Zatim se diže i ode. Mene ne pozva ni da pođem sa njim, kamoli i na večeru, za spavanje. I ja se digoh. Popeh se u auto mog prijatelja R­a i zajedno odosmo našim puten i našim poslom.

Sutradan vidim kod DVA BRATA predposlednjeg brata gde sedi za stolom, koji bi mogao

da se nazove Sto Resulbegovića, ili Sto ulcinjskih begova, jer tu ih evo godinama vidim, kad

god idem u Ulcinj. Uđoj i sedoh pored njega. Ne prođe mnogo – eto ti i Hajrudina. Kao obično poruči čašicu rakije i poče pijuckati. Poče i njegove uobičajene provokacije: te mi nismo Crnogorci, ni Srbi i niti Sloveni, jer smo muslimani, jer smo Albanci. Naš pretposlednji brat ispi čašicu rakije i diže se, ode. Hajrudin nastavi njegovim provokacijama. Baro je stajao na noge pored banka i upro oči u nas. Kafana je bila puna ljudi. Svi su ga slušali. U jednom momentu Hajrudin mi reče:

­Kakav si mi ti istoričar?! Ti nisi nikakav istoričar !!! Tada se setih da mi je i rođak Šućurija Resulbegović rekao ove reči pre više godina, iako je pročitao na internetu da je Njujorški Universitet javno, preko medija, prodiskutirao moje albanološke teze, da su se složili sa njima profesori tog Universiteta, koji su mi ih i objavili na engleskom jeziku. On je isto tako znao da me i francuski institut ASSOCIATION FRANÇAISE D’ETUDES SUR LES BALKANS, upravo za te teze proglasio ne samo za istoričara i velikog čoveka, koji je žrtvovao svoj život za otkrića i naučnu istinu, već i za

Mandelu Albanije: “Etant donné que les Albanais du CDB rendent beaucoup hommage à des

personnalités, je voudrais que l'on rendent hommage à ce grand homme Kaplan Resuli ­

Burovich, qui a sacrifié sa vie pour la recherche...Kapllan Resuli est Mandela d’Albanie.” Dok

je engleski akademik, prof. dr Fox Mulder izjavio preko medija: “Historian and dissident Kaplan

Burovic is a reliable and confidential source of Albanian history” (Istoričar i disident Kaplan

Burović je verodostojan izvor za albansku istoriju).

Slušajući ovog mog brata kako mi negira profesiju i stvaranje od preko 50 godina napornog i ustrajnog rada, i po zatvorskim ćelijama, upitah sebe: Kako je moguće da obojica govore isto, da na istoj rupi svog duduka sviraju ?! Mora da i na istom izvoru piju tu njihovu vodu. Ali koji je taj izvor? Albanska mafija, ili crnogorska?! Ko god bio, mora da ih dobro plaća.

Dok je moj brat glasno govorio da ja nisam nikakav istoričar, Baro, koji nas je slušao i sigurno se više nije mogao uzdržati, prasnu tamo, poret banka: E jesi pogodio, beže! Ovaj tvoj brat, profesor i doktor nauka, akademik, koji je objavio preko 100 knjiga, nije nikakav istoričar, već si nam ti istoričar, koji nisi objavio ni dva reda ni o čemu! Kako te nije sramota, beže?! Drugi da to govore, trebao bi da braniš brata, a ne da ga ti tako ogovaraš i napadaš, klevećeš! Njega poznaje i priznaje cio svijet za isoričara, a ne priznaješ ga ti! I još daješ sebi pravo da ti sudiš i odlučiš ko je istoričar, a ko nije !!! Sramota, samota...! Tada se digoše svi prisutni, priđoše mi, dadoše mi ruku, potapšaše me po ramenu i rekoše: Ćestitamo vam Profesore! Držite se, jer istina je sa vama !

Jedan za drugim svi napustiše kafanu. Digoh se i ja, pozdravih se sa Barom i, pošto okrenuh leđa mom bratu, izađoh, iako Baro još ne beše postavio našu fotografiju na čelo njegove kafane.

Moj brat “Albanac” iz Ulcinja ima ne samo revolver, već i šmajzer, pa i sanduk sa municijom. On je ne samo član Socijalističke partije Crne Gore, već i kapetan crnogorske vojske. Ko li mu je dao to oružje, pa i čin kapetana?! Zašto su mu dali to oružje?! Da puca na nas, Crnogorce, da proširi Albaniju do vrha Lovćena i da nas Crnogorce osuneti i obrne u Albance?! Njegov brat od strica, Ekrem Resulbegović, nekadašnji sekretar Partijskog komiteta, delegat na XII Kongresu Saveza komunista Jugoslavije, zakleo mi se da će osunetiti čitavu Crnu Goru i da će sve nas sahaniti hodžom, ali krepa ne ostvarivši taj njegov “san”, ni sa mnom, kamoli i sa drugima. Da to možda neće ostvariti ovaj moj brat?! Mislim da Ministarstvo Unutrašnjih poslova Crne Gore treba da prekine sa ovom prljavom igrom, da ne traži od ovih ljudi da se ovako izlažu i kompromitiraju, a i da ne uznemiravaju građane, da ne mute vode i ne stavljaju ljude u policijsku obradu, koja je svugde po svetu i ustavom zabranjena. Da, zabranjena je u pravnim državama, u državama koje poštuju bar svoj ustav i svoje zakone. Ali ne i u državama koje proglašavaju ustav i zakone da bi njima pepelili oči građanima, da bi ih vukli za nos i izrabljivali, iskorišćavali za svoje protuzakonske ciljeve, protiv radnog naroda, onih koji proizvode sva dobra ove zemlje.

U Crnoj Gori kazan veštice je od vremena počeo da vri !