Пише: Дејан/Берлин

   Чудан осећај данас...

Можда због једне чаше више од синоћ, неопрезног чачкања по прошлости, заосталих

ритмова који се још  врзмају по глави и по неке риме која подсећа на прошлост…   

Дружења са „нашима” овде као да су се проредила и кад се десе, остављају неки неодређени горко-бљутав траг.

Као талог лошег вина у устима.

Као неки притајени немир који се једноставно увукао, та нека полусета која тражи пажњу а не нуди ништа сама по себи.

Гледам кроз прозор, сунчан прохладан дан,  нека деца се играју у парку. Безуспешно враћам поглед на монитор, климам одсутно главом на колегино обраћање.

Полако одустајем и предајем се. Зурим кроз прозор и чекам да прође. ..

Прича је класична…

Отишао,ево има већ деценију - две, интелектуално можда и раније. Прва фаза патње и носталгије, онда првих неколико петогодишњих планова типа посао, породица, кредити, разне обавезе...

Ране од одласка зацелиле да кажем добро, наде у нека велика остварање пресахле.

Пут изгледа још дуг, ни крај му не назирем, али иде некако низбрдо. Није да се нешто погоршава, напротив, већ  мерено према уложеном напору  који се смањује да би се некако докопао обале другог дана, недеље, месеца, године… Све иде некако само по себи.

Стари се, рекли би, и тај поглед из нове перспективе је вероватно универзалан. У дијаспори , чини ми се, ипак мало специфичан.

Овде старим, а мој двојник тамо „доле” још увек у својим најбољим годинама, застао негде на пола пута….

И не помажу ту много вишегодишња разуверавања у виду посета, разговора, тражења…

Нит је прекинута, а контакт је немогућ.  

И као да ми се свака мисао као ехо враћа кроз ходнике година, ехо од онога другог, већ избледелог „ја”.

И тако кроз тај ехо као да комуницирамо, он тамо негде вечити роб младости, илузија и иритирајуће застале стварности,ја овде осуђен на живот смртника, као у неком другом поклоњеном животу, али без корена и спокоја.

Двојници који то у ствари нису, фикције настале животном игром, резом, једном и заувек.

Балансери на жици који се траже, где би пад за обојицу био безболан: за њега у једину могућу извесност а за мене свеједно на коју страну јер подједнако припадам и тамо и овде.

И као у „Сабирном центру” Горана Марковића кад остарели син сусреће још увек младог оца – вероватно би и наш сусрет био празан јер се не би разумели. Јер речи имају само оно значење које им наша душа да, а наше душе су баш као и тела већ одавно раздвојене.

Готово.

И опет та непотребна, болно смешна патетика која ме тргне, враћа у реаланост и прекида нит јалових мисли. Опет осећај стида после бесциљног лутања стазама прошлости.

Гледајући са стране,  прилично смешно и јадно, поготово за људе састављене из  „једно дела” и са непокиданом животном причом.

А можда се се и они траже са неким фиктивним двојницима, насталим у тренутку давно донете одлуке да се не иде и остављених тако диљем светског шара.

Тешим се да је прошли пут све трајало дуже, ваљда се временом и то стишава и нестаје…

Ево већ полако разазнајем слова и речи на монитору и полако испраћам ту нелагоду у виду „полусете”, бар за сада.

Враћам се у реалност.

Или што рече Ремарк: Кајање је најбескoриснија ствар на свету. Ништа се не може поправити, ништа се не може променити. Живот није имао намеру да нас учини савршеним. Ко је савршен спада у музеј.

До неког новог сусрета у ходницима сећања.