Piše: Kaplan BUROVIĆ

     Bio sam na maturi, abiturijent XV Beogradske gimnazije, na Lekino Brdo, a stanovao sam u Sokolskoj ulici br. 16, kod jedne majke sa dvoje dece, kojoj su albanski fašisti na

Kosmetu ubili muža i oteli kuću. Godina 1953.
Od 1951. godine, pošto sam upao u provokaciju, koju su mi “narodne vlasti” učinile sa tobožnjim bekstvom za Italiju, mene je kao senka pratila karakteristika UDB-e kao narodnog neprijatelja, iz republike u republiku i iz grada u grad. Nema sumnje da me i u Beogradu odmah stigla, čim sam se preselio iz Dubrovnika.
Nadležni organi UDB-e, ne od prvog dana mog školstva u Beogradu, već od prvog dana mog školstva po oslobođenju Ulcinja, po prestanku Drugog svetskog ata, radili su sistematski da mi sabotiraju školovanje, da se ne bih ni školovao niti maturirao i da tako ne bih bio ni sa svršenom srednjom školom, kamoli i da nastavim ma kakve studije. Oni su bili svesni da će ovaj Kaplan, što se više bude školovao, dublje shvatiti njihovu jugoslovensko-titoističku stvarnost, pa će sledstveno postati i veći, opasniji neprijatelj.
Zato su oni angažovali profesora francuskog jezika ove XV Beogradske gimnazije, a sigurno i kojeg drugog, da bih na kraju školske godine izašao sa dvojkama i tako ostao bez mature. Direktor je već pokušao da me otera, ali bezuspešno.
Krajem septembra organi UDB-e se obaveštavaju da su me moji drugovi maturanti izabrali za glavnog i odgovornog urednika lista ISKRA. Tada se UDB-a iz petnih žila upregla da me izbaci i iz redakcije tog lista, a ne da budem i njen glavni i odgovorni urednik.
Zato ona hitno angažuje Novosađanku (provokatorka koja mi se uvlači u krevet sa zadatkom da me zarazi !), pa i objavljivanje lista MLADOST. Moguće je za to bila angažovana i gazdaričina kćerka. Posebno direktor škole !
Krajem oktobra dolazi mi iz Ulcinja Jusuf Gučić, kratko zvani Cufo, albanizirani crnogorski musliman, sa kojim sam svršio sedmogodišnju školu. Ne posle tog školovanja, već ni za veme, kad smo bili u istom razredu, nisam imao nikakvo društvo sa njim. A od kad smo se na semimaturskim ispitima rastali, više se nismo ni videli očima.
Jusuf mi kaže da je učenik Baletske škole u Beogradu, ali da nema gde da stanuje, pa me zamoli da za nekoliko dana spava tu, pored mene. Kao zemljaku, pa još i eks školskom drugu, dozvolih mu, kao što sam to dozvolio i mnogim drugima. Koliko za primer spominjem Šimunović Anta, iz Dubrovnika. Tada mi Jusuf predloži da stan plaćamo po pola. Na to nisam pristao. Naprotiv, rekoh mu da najhitnije nađe stan i da mi se seli iz sobe, dok nas gazdarica nije izbacila obojicu.
Odakle je ovaj Jusuf, saznao da sam u Beogradu, pa i moju adresu?! Kako je to on učio do tada u Beogradu bez stana?! Odakle mu finansijska sredstva za školovanje (?!) – nisam pitao, jer kao što sam bio lično iskren, mislio sam da su takvi i svi drugi. A da zašto bi me lagali ?!
Do dana današnjeg, iz Ulcinja nije učila za balerinu ni koja ženska, kamoli muškarac. Sa druge strane, ne samo Ulcinj, opština sreza Bar, već ni sâm Bar, nije imao i nema potrebu ni za balerinu, kamoli i za baletana. Evo je od tada prošlo 50 godina, a za baletana Jusufa Gučića ne zna niko ni u njegovom Ulcinju, kamoli van Ulcinja. Gde je ovaj baletan? Nigde mu se ime ne čuje, nigde ga niko ne poznaje. Ne za baletana, već ni za što !
Posle nedelju dana boravka kod mene, Jusuf je našao „stan“ u Balkanskoj ulici, kod jedne starice, koja je držala neku veliku sobetinu, sa preko 10 kreveta. U uglu, kod samih vrata, spavala je sâma i nadgledala svoje potstanare, svi samo muškarci.
Čim me ova starica vide, kad sam tamo stigao da vidim gde to Jusuf nađe stan, a pošto me on pozvao za to, upre oči u mene, ni da je htela da me hipnotizira, i reče mi:
-Tii ćeš, sine, postati veliki čovek !
Nije mi ni na kraj pameti bilo ni da posumnjam da ju je ma ko instruktirao za to. A da kako i da posumnjam, kad u to vreme nisam znao ni da postoji UDB-a ?!
U tome me pozva Jusuf na prozor da vidim nešto na drugoj strani ulice: U zgradi naspram, na prvom spratu, jedan čovek od oko 40 godina beše uzjahao jednu ženu od oko 30 godina, oboje sasvim goli, a prozor ne samo otvoren, već i bez zavesa.
-A-a !- učinih iznenađen.- Ti Cufo gledaš besplatan film !
Tada mi ovaj reče:
-Ovde, iznad ove sobe, nalazi se jedna lepa devojka, koja ne naplaćuje mnogo.
Ja mu se zahvalih i vratih se kod moje Ruže (maturantkinja i školska drugarica, kojom sam se tada zabavljao/). Nisam ni najmanje mislio na to kad pre saznade Jusuf za sve ovo. Pa on nije imao tu ni tri dana !
Čim je izašao iz štampe list ISKRA, pripretio mu je Milovan Ðilas za poemu BOJANA, za što je sigurno bila na znanje UDB-a. Ona je bila na znanje i za dvojku iz francuskog jezika, pa i za pretnju da ću ponoviti razred. U toj situaciji Jusuf mi kaže:
-Jedan moj poznanik ovde, u Beogradu, prodaje maturske diplome. Ima pečat Čačanske gimnazije i, za male pare, pravi i prodaje diplome sa kakvim ko hoće ocjenama. Hoćeš da je kupiš ?!
Ošamućen ovom neočekivanom ponudom, nađoh se u teškoj situaciji, ali mi – moguće po prvi put u mom životu – proradiše klikeri filmskom brzinom: „Pre svega meni ne treba ništa falsifikovana diploma, jer ću ja na kraju godine, pred komisijom, ako ne četvorku, pa i peticu, sigurno dobiti trojku iz francuskog jezika. Zatim, zar se ovi falsifikatori jednog dana neće otkriti?! Neće uhapsiti?/ Neće oni odati pod istragom sve one kojima su prodali te diplome?! Neće to izlajati i Cufo, jer će sigurno i njega uhapsiti ?!...Pa...sada...ako i ne kupim tu diplomu, zar Cufo neće izlajati da je i meni ponudio tu diplomu?! ...Neće i mene uhapsiti kao njihovog saradnika, zato što sam ćutao, što nisam to denoncirao?!...“
-Evo ti Cufo moji podaci ! Evo ti i ocene i napravi mi jednu takvu diplomu !- rekoh mu i, čim mi je izašao iz sobe, izađoh i ja, pa – pravo u Sekretarijat unutrašnjih poslova. Pošto prijavih stvar, sa jednim oficirom, mislim da se zvao Žarko, ugovorih da on dođe u određeni čas, kad će Jusuf sa svojim poznanikom doći da mi donesu falsifikovanu diplomu.
Sutradan, kad su mi oni stigli u stan, praveći se da imam da dovršim neko pismo, koje treba da predam u pošti, čekao sam, po dogovoru, da upadne u moju sobu onaj oficir. Pošto on nije učinio to, a nemajući kako više da ih zadržim, rekoh im:
-Ja nemam para kod sebe da platim, ali mi je rođak Džemal Tulić dužan 10.000 dinara. On stanuje tu, blizu. Idemo kod njega !
Tako izađosmo iz stana.
Na ulici sam gledao na sve strane, tražeći očima onog oficira, ali njega nije bilo nigde. Tada pođoh u njihovoj pratnji kod Džemala sa namerom da ih njemu prijavim, a on, preko telefona, koji je imao u stanu, da pozove one iz Sekretarijata unutrašnjih poslova da dođu i tu, pred zgradom, gde je on stanovao, da uhapse falsifikatore diploma, koji su me čekali tu da im donesem novac. Za moju nesreću Džemal nije bio kod kuće.
Tada im rekoh da dođu opet sutradan.
Čim sam se rastao od njih pohitao sam u Skretarijat, potražio onog oficira i rekoh mu:
-Zašto niste došli ?
-O, zaboravio sam !- reče mi on sasvim nemarno.
Tada mu ispričah kako sam ih odveo kod Džemala.
-Odakle vi poznajete kapetana UDB-e Džemala Tulića ?!- upita me ovaj iznenađen.
-On je sin moje tetke, sestre moga oca. Pošto ne nađoh njega kod kuće, htedoh da ih odvedem kod pukovnika Dušana...
-A pukovnika Dušana odakle poznajete ?!
-Pa on je šurak mog brata Dževdeta...
-Šta vam radi taj brat ?
-On je major JNA !
Ovaj oficir je čitao svašta u mom dosijeu, karakteristici, ali ne i da mi je brat major JNA, ponajmanje da je i član jedne porodice koja je dala Narodno-oslobodilačkoj borbi jugoslovenskih naroda 10 palih boraca.
Ja primetih neku izmenu izraza lica na njemu, ali ništa nisam razumeo.
Sutradan on je došao sam samcat. Ja se nisam pitao kako će se on obračunati sa dva neprijatelja, koji su moguće bili i naoružani. Pa ni pošto se ispostavi da je jedan od njih bio naoružan, opet se nisam pitao kako se ovaj oficir usudio da se sukobi sam protiv njih dvoje. Stvari su bile jako sumnjive, ali meni nije palo na pamet ni najmanje da posumnjam o ničemu.
Kad nam je zapovedio da dignemo ruke uvis, falsifikator je brzo izvadio revolver, ali mu oficir zavrnu ruku i ote mu ga. Tada je prvo svezao njega, zatim i Jusufa. Mene nije svezao. Samo mi naredi da idem prvi, zatim naredi Jusufu da ovaj pođe za mnom, a za ovim naredi falsifikatoru. Iza ovoga išao je sâm.
U milicionerskoj stanici odmah su nas odvojili u zasebne ćelije. Čim su odvojili njih od mene, rekoše mi.
-Slobodni ste !
Nisu mi ni ruku dali, kamoli i da mi se zahvale. Od tog dana nigde nikada ih više nisam video. Ni oficira, niti bilo koga iz te sorte ljudi u Beogradu.
Pohitao sam u stan, gde nađoh gazdaricu kako mi čisti sobu, sigurno spremajući je za dolazak milicionea za kontrolu. Pošto je smirih i osigurah da nikakve kontrole neće biti, pohitao sam i kod one starice u Balkanskoj ulici, da i nju smirim, da joj kažem da nekoliko dana Jusuf neće doći tu na spavanje, jer je otputovao za Ulcinj.
Kad tamo – Jusuf! Beše stigao pre mene.
Tako sam saznao da je ovaj Jusuf u službi vlasti ne samo za spijuniranje, već i za provokacije, koje su sigurno zakonom zabranjene, ali ne i za Titoiste, za udbaše. Tako sam tada saznao da mi UDB-a na svaki korak podmeće provokatore i inscenira zamke, klopke.
Ovo je i jedan od razloga što sam odmah posle ovoga dao ostavku na dužnost glavnog i odgovornog urednika lista ISKRA.
Od tog dana nikada više nigde nisam video Jusufa. I da sam ga tražio kod one starice, ne bih ga našao, jer – pošto nije uspeo sa provokacijom i pošto se tako demaskirao predamnom, on im više nije trebao protiv mene, pa su ga sigurno vratili u Ulcinj, ili premestili u koji drugi grad sa nekim novim kriminalnim zadatkom, da provocira nevine ljude, stvar ova koju ne čine narodne vlasti, ponajmanje socijalističke, pa ni buržuaske. To čine samo fašističke vlasti.
Taj poslednji dan našeg viđenja Jusuf mi je rekao:
-Kad si nas odveo kod Džemala Tulića, onaj moj drug je za malo htio da te ubije. Ja sam ga ubjedio da to ne učini !
Nema sumnje da su oni iz UDB-e znali da falsifikator ima revolver i da će pucati na mene. Sigurno su upravo zato i prepustili mene njemu, nisu došli da ga uhapse prvi dan, da bi me ovaj likvidirao fizički i da tako zločin natovare ovome, da ovome obese taj zločin oko vrata i, kažnjavajući njega za to, da maskiraju sebe.
Za Novu Godinu otišao sam u Skoplje, kod brata Dževdeta i ispričao mu sve. Slušajći me, Dževdet je ugrizao usne do krvi, dok mu se oči napuniše suzama. Sigurno je u sebi govorio: “Za što smo se borili i što smo ostvaili ?!”
Tih dana je u listu POLITIKA objavljen članak o hapšenju grupe falsifikatora diploma, ali se u tom članku moje ime ne spominje nikako. Pa ni ime Jusufa Gučića.
Kako vidite, ja sam ne samo živ, već još uvek vijem kolo u krvave čeljusti, u ždrelo najopasnijeg i najbesnijeg vuka, koga je do sada poznavala istorija jugoslovenskih naroda. A kao ja, manje-više, i svi ostali.