Биљана Симеонов, Нинберг, Немачка
Сада већ давне 2000 године дошла сам аутобусом у Нови Сад са југа Србије. У рукама ми је била само једна омања путна торба. Да ми је неко украо, не бих имала више шта да обучем. Ту ми је било све – нови пар ципела и једна танана зимска јакна, купљене пред почетак студија, пред  јесен.

Спаковане су биле наде и снови о великом граду, као и сва неподношљивост провинције и немогућност да се искажем и дишем. Мама ме није испратила јер је већ одавно није било, а тата је морао исте те студије да ми обезбеди радећи у иностранству.

Они ме нису испратили а касније ме нису ни дочекивали.

Пакети са храном и питања да ли сам гладна, шта радим, јел ми топло, шта је било на испиту – никада ми нису била постављена.

Од тог тренутка па наредних дванаест година сам се борила, чини ми се са целом Војводином, испитивали су моје корене, одакле долазим, зашто студирам, да ли сам стварно шкрта, где ми је нестао нагласак...рад, доказивање, живот.

После дванаест година ме више нико ништа није питао углавном су ме тражили да радим за њих. Осетила сам Нови Сад својим, ал за мало.

Не тако давне 2012, опет сам из свих мојих домова скупила једну торбу за себе и још две за сапутнике, и кренула даље у Немачку.

Нико ме није пратио, сад су сви које стварно имам кренули са мном. Сад се доказујем у име Србије, некад сам бранила Југ од Севера а сад целу Србију пред овом шареном туђом земљом.

Сценарио исти, све знам, искуство ми је, сва срећа, веће од торбе.

Додуше,  слабије нападају али болније.

Сада морам још и на туђем језику да се бoрим. Али, иако сам из исте отишла не дам никоме на њу, морам да је браним, ја другу земљу немам нити сам могла да бирам.

Отпутујем некад за викенд сама у Нови Сад, идем улицама, факултетски плато, читаоница – боли ме стомак кад посматрам све те младе људе који долазе из провинције, колико не знају шта их све чека. Колико не слуте да ће опет отићи даље, и да више никад неће припадати нигде.

Сувише слободни да се врате кући и сувише нови да у туђој земљи направе дом.

Много сам збуњена, улазим слободно у куће пријатеља, деца им већ ходају, праве ми свакакве ђаконије да ме подсете, кувају ми турску кафу, и они су збуњени. Да ли ме боли – не, да ли сам срећна – не, тужна – не знам...још много питања са негативним одговором.

Једном годишње посетим и Јужну Србију. Каже ми тада супруг да не личим на себе, да ми се лице промени, да сам друга жена која му постаје љубaвница, а која га остави сваки пут кад седне на сувозачко место и претвара се у његову супругу молећи се за срећан дуги пут назад.

Где назад? Сад једино ово питање има смисла.

Иза мене чујем анђеоски глас: Мама путујемо кући. У ретровизору два крупна црна ока чекају да крене Бранко Коцкица, па да певамо и путујемо.

Биће ово још једна добра забава за сапутнике а за мене још једно размишљање, јесам ли урадила праву ствар.

У Немачкој ме чека добра другарица из Индонезије да ми каже како ме разуме и како сам ја ипак срећна јер је Бали још даље од Србије.

Туга за својом земљом је универзална.