Srbin u Austriji i Austrijanac u Srbiji, doktor slavistike, istorije i ekonomije, profesor na bečkom univerzitetu i potpredsednik Austrijsko-srpskog društva, govorio je na međunarodnom kongresu u Andrićgradu o ratu naših dedova.
Austrijanac Rudolf Rorbah šetao je Terazijama 1938. godine, u svilenom odelu. Bio je toliko srećan zbog novog odela koje su mu roditelji kupili za dvadeseti rođendan
da nije gledao kuda ide. Upao je u šaht, polomio ruku i završio u gradskoj bolnici. Tamo se zaljubio u medicinsku sestru Juliju Popović iz Velike Plane.
Devet godina kasnije u Beču je rođen njihov sin Volfgang koji je prošle nedelje u Andrićgradu održao predavanje „Rat naših dedova 1914–1918”.
Unuk austrougarskog oficira i sin bečkog elektroinženjera, doktor Volfgang Rorbrah je profesor na državnom univerzitetu u Beču. Srpski jezik govori besprekorno i poznaje srpsku istoriju bolje od mnogih Srba. Kako i ne bi kada je doktorirao slavistiku i istoriju. Njegova majka Julija bila je najstarija Srpkinja u Beču, pre nego što je umrla 2003. u 94. godini.
– Nikada se nisam osećao kao da se u meni bore Austrijanac i Srbin. Uvek sam se osećao sasvim dobro i nisam mogao da shvatim zašto je između dva naroda postojalo toliko neprijateljstvo. Što sam stariji, sve više uviđam da se moram boriti za istinu o Srbiji – kaže Rorbah.
Prijatelji ga zovu Volfi. Na međunarodnoj konferenciji o Prvom svetskom ratu, koja je otvorena u Beogradu i završena u Andrićgradu, svi učesnici su želeli da čuju njegovu jedinstvenu životnu priču.
– U borbama na bosansko-srpskoj granici, moj deda se trudio da što pre postane vojni zarobljenik i uspeo je u tome. Jedan čuvar mu je omogućio da pobegne. Posle rata, deda se 1920. godine sa familijom doseljava u Beograd i počinje biznis upravo sa tim srpskim vojnikom koji mu je spasao život. Moj otac je tada imao dve godine. U Beogradu je odrastao i oženio se mojom majkom. Stanovali su u Ulici braće Nedića, ali 1945. godine sele se za Beč. Dugo nisu mogli da imaju dece, pa je majka odlazila u banju Sveti Volfgang i molila se za porod, uz zakletvu da će sinu dati ime po tom mestu – priča dr Volfgang Rorbah za „Politiku”.
Ima i mlađu sestru koja se udala za Srbina, a on se oženio Srpkinjom i ima sinove Aleksandra i Filipa.
Uvek je nasmejan i opušten, uvek spreman za priču i šalu, a prvo što upada u oči jeste njegova visina od dva metra. Kada ga pitaju zašto se nije bavio košarkom, doktor Rorbah odgovara da je bio reprezentativac Austrije i da je daleke 1969. godine igrao utakmicu u Beogradu protiv Jugoslavije na Evropskom košarkaškom prvenstvu. Srpski jezik nije govorio odmalena. Naučio ga je tek u 20. godini.
– Odlučio sam da studiram slavistiku i istoriju na Filozofskom fakultetu u Beču. Mi nismo u kući i pred komšijama govorili srpski, jer je atmosfera bila takva, vladala je srbofobija. Ali, ja sam odlučio da postanem kosmopolit, pa sam 1972. godine, u 25. godini, postao doktor filozofije na predmetima slavistike i istorije – kaže Rorbah.
Najpre je stekao zvanje lektora i docenta na Institutu za istoriju, a zatim i na Ekonomskom fakultetu, gde je takođe doktorirao. Specijalizovao se za poslove osiguranja, bio je pravni tumač ruskog i srpskog jezika i uređivao časopis „Azbuka sigurnosti”, koji je dostizao tiraž od 700.000 primeraka. Nosilac je počasnog krsta za nauku i umetnost Republike Austrije
– Tek osamdesetih godina počeo sam da proučavam srpsku kulturu, a devedesetih godina, kada je izbio rat, video sam da je šovinistički otrov ušao i u svaku familiju u Beču i uništio mnoga prijateljstva i brakove. To je za mene bila smrt panslavizma. Do tada je postojalo jugoslovenstvo, a onda odjednom ljudi više nisu gledali šta ih povezuje, nego samo šta ih razdvaja. Srbofobija se raširila po čitavom Zapadu, a ja sam odlučio da se borim protiv manipulacija u javnosti – kaže Rorbah.
Postao je potpredsednik Austrijsko-srpskog društva u Beču, gde živi sa porodicom, objavio je knjigu „Na tragu Srba u Beču”, a od tadašnjeg ministarstva za dijasporu dobio je posebnu zahvalnicu za borbu za očuvanje kulture i religije srpskog naroda. Već desetak godina predaje na fakultetima u Srbiji i Republici Srpskoj.
– Međunarodna konferencija u Andrićgradu, koja je upravo završena, prikazala je Srbiju kao modernu kosmopolitsku državu. Institut za uporedno pravo iz Beograda uspeo je da okupi u Andrićevom institutu intelektualce različitih nacija i generacija, za fenomenalan zbornik i ličnu prezentaciju naučnih radova. Ovde su o uzrocima i posledicama Velikog rata govorili stručnjaci iz Amerike, Rusije, Italije, Albanije, Slovenije, Francuske, Srbije i ja kao predstavnik Austrije. Sto godina posle Sarajevskog atentata, ovde se bez šovinizma i nacionalizma, sa naučnim argumentima osvetljavaju istine iz istorije. Ponosam sam da je savetnik predsednika Srbije, profesor Oliver Antić u svom referatu potvrdio da smo on i ja došli do istog zaključka – da je Austrija započela rat, ali da ni u jednom sukobu nema strane koja je samo kriva, niti strane koja je samo nevina. Zato ovaj kongres i zbornik za mene predstavljaju renesansu prijateljstva i saradnje, u intelektualnom, emocionalnom i fizičkom smislu – kaže Rorbah.
Podseća da u Srbiji radi 400 austrijskih firmi, dok u Austriji živi 360.000 Srba, od čega 180.000 u Beču, od kojih je 45.000 u mešovitim brakovima.
– Beč je ponovo jedan od kulturnih centara Srba, kao što je to bio u 18. veku – kaže dr Volfgang Rorbah.
Kada su se učesnici konferencije u utorak vratili iz Višegrada u Beograd i izašli iz autobusa kod Centra „Sava”, dok su svi čekali taksi, proneo se glas da je dr Rorbah krenuo pešice ka centru grada. I zaista, na putu ka centru, iz automobila vidimo Volfija kako šeta pešačkom stazom na Brankovom mostu i uživa u pogledu na Kalemegdan.
Aleksandra Petrović
