Драге даме, поштована господо !
Добродошли на XI сабор Вукове задужбине у Љубљани и то управо на данашњи народни празник Сретење, на дан када се сретну зима и лето, а који је сада и државни празник Републике Србије. Ми смо се на овај дан основали тачно пре десет година на првом сабору у хотелу Унион. Даворин Јенко је
химну Боже правде писао за краља Милана 1872 године, а своју Липу је оставио у Љубљани пре него што је преко Беча и Панчева стигао у Београд. Даворин Јенко је нама у музици био и остао симбол сарадње два народа као што су у лингвистици били Јернеј Копитар и Вук Караџић.
Али пре него што наставим о нашем прохујалом времену када смо били јачи и бољи, најпре да вам представим ове две дивне даме, Олгу Улокину која је стигла из царског града Санкт Петербурга и Марину Игрицкају из другог великог града Москве. Да ли је свевишњи тако одредио или је то била безбожна одлука новог директора Руског центра науке и културе у Љубљани господина Јурија Петељева да нама ове две даме украсе данашњи дан, тек ја се захваљујем и ономе горе и овоме на земљи што се нађох у друштву из снова. Само у сновима, а данас је јава, може се догодити оваква лепота
Друга данашња лепота је овде присутни Мешовити хор из Љубљане који се у њиховим младалачким данима звао АПЗ Тоне Томшич, а сада Липа зеленела је.. , по називу песме словенско- српског великана Даворина Јенка. Поздрављам председника збора Андреја Керина и зборовођу Карела Лесковца као и сву овде присутну младеж. Ако баш и није младеж по годинама које имају, они су свакако по срцу и љубави жељни да се њихова песма далеко чује.
Узгред да напоменем да се и наша некадашња студентска бригада звала по Тонету Томшичу када је 1. јула те давне 1958 године кренула из Љубљане на ауто пут Љубљана – Загреб и тамо била 3 пута ударна.
Да поздравим и све вас овде присутне: .најпре прдставницу државе Србије у Словенији конзула Стану Кончаревић, проф.др Бошка Сувајџића председника управног одбора Вукове задужбине у Београду, Славка Вејиновића, стручног сарадника из Задужбине,.
Верољуба Вукашиновића.,српског песника и директора Народне Библиотеке Јефимија из Трстеника, Антона Першака, државног секретара у Мистарству културе Р. Словеније, академика Андреја Крањца, подпредседника САЗУ, жупана Бледа Јанеза Фајфара, маг Франца Екара из Крања, првог побудника да се постави Пупинов споменик на Бледу, маг Антона Папежа, директора дружбе Интеренерго, свештенике из православне цркве Ћирило и Методије, Гаврила Пајкића , нашег задужбинара у 91. години.итд.
А сада сећање на наше умрле задужбинаре и подпорнике: академик Дејан Медаковић, др Арсен Шурлан, проф.др Љубодраг Ђорђевић, проф.др Миодраг Михаиловић, Чедомир Делетић, Стеван Дошеновић, Душан Михаиловић и маг. Драгутин Келшин. Све друг до друга лежи, а наши су задужбинари били..
Да се са неколико реченица задржим само на две личности из овога списка: академика Дејана Медаковића и магистра електоинжењера Драгутин Келшина.
Дејан је био секретар и председник САНУ, а чини нам се да се најбоље осећао много година као председник Вукове задужбине у Београду. На почетку нашега рада 2006 године, нама у Љубљани је предложио да овде организујемо његово предавање Допринос Словенаца културном развоју Србије у 19.и 20. веку. Имао је о тим временима пуно скупљеног материјала. Наше припреме за његово предавање су се унеколико отегле, Дејан се разболео а у тој болести га је сустигла и смрт.
Академик Дејан Медаковић је био човек велике стваралачке снаге, написао је многа дела, а најзначајније дело му је Ефемерис о историји његове породице у пет књига. Познате су његове књиге: Срби у Трсту, Срби у Бечу и Срби у Загребу. Наши разговори за књигу Срби у Словенији остали су незавршени.
Мој колега по струци и велики лични пријатељ Драгутин - Драго Келшин родио се у Србији, у Шумадији, где му је отац дошавши из Словеније био геометар.
Драго је био радознао дух, волео је живот и песму и скоро до задњих својих дана певао је у овом хору. Пре две године већ озбиљно болестан и кад се једва кретао, ипак је дошао у овај храм културе на IX Сретењски сабор као верни војник који се отаџбини одазива. Мој покојни отац би некада рекао, такве људе мајка више не рађа.
За све овде покојне које сам навео, важе оне речи које је написао српски приповедач Јанко Веселиновић у роману Хајдук Станко пре више од 100 година:
праштајте свете сени што вам кости помињем.
Тако и нама данас код помена наших покојника.
Вукова задужбина у Љубљани је овде у Словенији успешно сарађивала са Местом Љубљана и Општином Блед, са оба Руска центра у Љубљани и Марибору, Друштвом Словенија- Русија, са Звезом друштев Генерал Маистер, са Словенском академијом знаности и уметности, са Електротехничном звезом Словеније, са Инженирском зборницом Словеније, са Групом Интеренерго, са ЈСКД. А у Србији са матичном кућом Вуковом задужбином у Београду и Народном библиотеком Јефимија у Трстенику.
Посебно истичем Место Љубљану и жупана Зорана Јанковића, а од његових сарадника Мојцу Словенц, Звезу друштев Генерал Маистер и председника маг. Милана Ловренчича као и све његове сараднике. Друштво Словенија- Русија и председника Сашу Гержину као и његове сараднике. Председника САЗУ академика Тадеја Бајда који је са нама сарађивао на теми Пупиновог времена, у славу науке и родољубља. Електротехничну звезу Словеније, председника проф.др Фердинанда Губину и његове сараднике. Жупана Бледа Јанеза Фајфара посебно издвајам због успешне сарадње која је довела до тога да је на Бледу близу језера постављен споменик једном јужнословенском великану и родољубу Михајлу Пупину.
У времену Пупинових облетница и прослава, Вукова задужбина је издала ново проширено издање Пупинове аутобиографије Од пастирја до изумитеља, у 1000 примерака. Сада је на реду израда монографије о том времену за спас од заборава.
Од мојих најближих сарадника са захвалношћу помињем проф. др Владимира Осолника, засл. проф. др Мирољуба Кљајића, Душка Миладиновића, Гаврила Пајкића, Винка Шкрјанца, Родољуба Васовића, Милана Колаковића, Пантелију Каплановића и Ивицу Крањчевића.
У нашој матичној кући у Београду се захваљујем на дугогодишњој сарадњи и пријатељству Славку Вејиновићу без чијих подстицаја би наша задужбина била духовно сиромашнија.
И да не заборавим Александра Влајковића из Београда чије је дело при споменику на Бледу било немерљиво.
На Сретењским саборима наступали су хорови из Новог Сада – Свети Роман Слаткопојац, а из Београда ПБПД.
Посебно истичем наше Слаткопојце, њиховог председника др Божу Совиља и диригенте Јевгенију Владимировну и професора Петра Којића. А то је хор велике певачке и духовне снаге који нам је доносио радост и смиреност.
Из Словеније посебно истичем Коморни збор Ипавска из Випаве са председницом Наташом и диригентом Матјажом Шчеком, који су више пута били наш гости. Сви су они у нашим душама оставили дубок траг. Једнако и млади пијаниста из Крања Петар Милић који је на више наших концерата показао своју велику уметност.
Једном је овде под покровитељством Рускога центра гостовао и бас баритон из Марибора Валентин Пивоваров са руским песмама Еј ухњем, Волга и др.
У времену које је прошло, многе наше замисли нису остварене. То ће вероватно остати за неко ново покољење, јер се на остатку старе гeнерације већ осећа замор материјала уз једину утеху да та генерација није још на издисају.
Нисмо постали ни богата, а ни права фондација. Немамо фондове за остваривање циљева. Разлози и узроци су сваковрсни.
Сама реч задужбинарство је постала одвећ идеална прича.
Какав народ - такве му и задужбине.
Да бисмо више остварили, потребно нам је једно ново чврсто уверење, да ми нисмо народ на крају пута своје историје и да наша прошлост није боља од наше будућности, како је једном приликом узвикнуо Јован Дучић.
О Вуковој задужбини говориће вам данас проф. др Бошко Сувајџић, а о Тесли проф. др Владимир Осолник.
И ова година почиње у славу науке, на реду је Никола Тесла и његови изуми за цео свет.
Наш Цанкарјев дом отвара 11.априла 2016 велику изложбу о Тесли која ће трајати све до јесени. Али биће и других активности.
Вукове захвалнице ће данас добити: Јанез Фајфар, жупан Бледа; Гаврило Пајкић, задужбинар; Антон Папеж, директор Групе Интеренерго д.о.о; Верољуб Вукашиновић, српски песник и директор Народне библиотеке у Трстенику.
Видимо се на новим саборима, ако их буде. У сваком случају видимо се поново кроз десет година, када ћемо у Љубљани под покровитељством нашег увек младоликог жупана, приредити велики Сретењски бал на коме ће старо и младо играти као у добра стара времена.
Свакако уз две незаборавне песме:
Тамо далеко и Ој, Мораво, моје село равно,
кад си равно што си водоплавно.
- VIVRA, VERRA. Ко доживи, видеће!
Беседу има Олга, а моје име је Живорад
Местни музеј Љубљана 15.02.2016
