Однос према Вишњићу, коме се навршава 250 година од рођења, показује и то да Срби очито ни тада нису схватали значај лобирања и пропаганде, нити су ишта улагали у њих зарад остварења својих политичких циљева.

Нико га из руководства устанка није финансирао. Издржавао се милостињом и прошњом (да ли је то била злослутна феноменолошка најава општег положаја културних прегалаца у Срба?). Неправда коју чинимо ствараоцима усмене уметности тиме што њихова дела, попут српске епске поезије, сврставамо у народне умотворине опстаје и поред свих модернизација српског друштва. Као да је тек слово једини доказ нечијег ауторства и као да еманација духа није налазила хиљадама година своју потврду и без записа.
Филип Вишњић је свакако не само један од најзначајнијих уметника Првог српског устанка већ и творац усмене, у стих уклесане историје тих грандиозних збивања која су из корена мењала предуго тужну историју српског народа. Славни гуслар је рођен (према подацима које је о себи дао Лукијану Мушицком) 1767. године у босанском селу Трнови, на размеђи равне Семберије и планине Мајевице. Пре него што је ослепео од великих богиња као дете нагледао се турског зулума у родној кући угледне породице Вилића. Када је турски бес затро кућу Вилића, Филип је са мајком Вишњом, младом удовицом по којој ће узети презиме, прешао у нови дом у другом селу. Запостављен од свих у својој новој породици, мали слепи дечак је рано дошао у додир са гуслама које ће променити његов горки живот. За Србе није било песме без гусала. И то какве песме, пркосне и родољубиве која је већ својим тоном уз одсјај огњишта узбуркавала крв и свест српске раје. Није без прекора забележио турски хроничар тога доба да се „раја мање бунила ђе су гусле и пјесма Каурима брањени“. Поставши нешто посебно, свестан да је истина оно што он испева и отпева, путовао је неуморно од села до села, неустрашиво будећи замрло родољубље у наплашеним српским сељачким душама. Поновити Вишњићева путовања данас аутомобилом био би велики напор, а може се замислити тек колика је била његова енергија и воља да споји Србе својом песмом и гуслама као њиховим јединим етничким медијем тога времена док је својим квргавим слепачким штапом пипао корак по корак хиљаде километара сеоским прашњавим и блатњавим путевима по мећавама и свакаквом другом невремену у забаченим крајевима, праћен турском поругом, псима и каменицама махалске дечурлије.

Др Драган Симеуновић