Ambasada u Ljubljani se trudi da kazni, zaplaši i uhapsi sve one, koji hrabro progovoriše o jednoumnoj logici interesne grupe jugo komunističkih boljševika. Obrušavaju se na Radovana Milića, šaljući time poruku ostalim Srbima u Sloveniji; »Srbi, nek vam je za nauk kako ćete proći, ako se drznete da progovorite protiv nas!« Beskrupulozni grade svoje karijere na blaćenju

sopstvene nacije, brukajući je gde god stignu i pred kim god stignu. Pokušavaju ućutkati sve one koji imaju iskreno korektan odnos prema svom narodu i svojoj zemlji. Glancaju svoje site zadnjice krkajući dve ili više prosečnih plata, a usput hapse poštene Srbe po Sloveniji. Podigoše se protiv mene, misleći da će me lako ućutkati i zaplašiti, pa se pitam: zar nemaju pametnijeg posla, nego da me bezrazložno proganjaju i hapse? Zašto, umesto gubljenja vremena baveći se Radovanom, nisu zatražili od svojih kolega-slovenačkih diplomata, da se Srbima u Sloveniji prizna status nacionalne manjine, na isti način kao što je imaju Slovenci u Srbiji? Zašto ne uputiše oštar diplomatski protest zbog kompletnog brisanja srpske populacije iz zvanične statističke evidencije Slovenije (2011)? Ne, to njih ne zanima. Nije to zanimalo ni bivšeg Ambasadora Filipova (vojvođanski kadar Demokratske stranke), koji je otvoreno tvrdio da Srbima to nije potrebno. Nije to zanimalo ni Popa (Crkvena opština Ljubljana) koji je izjavljivao, a novine beležile; »ako bi postali manjina postali bi meta«, a ne zanima ni današnjeg ambasadora Radovanovića. Šta njih onda zanima? Da sakriju sve ono što su do sada radili i da to rade dalje, a pri tom, da ako nešto slučajno i procuri u javnost, nijedan živi Srbin ne sme zucnuti o tome šta se događa u Sloveniji. Prvenstveno na relaciji Ambasada – Srpski Kulturni Centar Danilo Kiš – Savez srpskih društava Slovenije i dodatno na relaciji Ambasador – direktor SKC D. Kiš – Predsedništvo Saveza srpskih društava.

O čemu se radi.

Danas, subota 14.09. 2013 godine, u osam sati ujutru, dobio sam preporučeno pismo policijske stanice iz Slovenskih Konjica u kome je bila Presuda okružnog suda datirana 13-og maja. 2013 godine. U presudi je pisalo: »Zahtev za sudsku zaštitu Radovana Milića se odbija kao neosnovan i potvrđuje se odluka policijske stanice Slovenske Konjice napisana 27.12.2011 godine o učinjenom prekršaju Radovana Milića. Počinitelj je dužan platiti troškove postupka zahteva za sudsku zaštitu odnosno sudsku taksu u roku od 30.dana, u protivnom će sudska taksa biti prisilno naplaćena. Iznos sudske takse će naknadno odrediti prekršajni organ po Zakonu o sudskim taksama. U istom pismu, Policijska stanica Slovenske Konjice pored presude dostavlja i obrazac uplatnice na iznos od 258,38 evra, koje sam takođe dužan platiti u celini u roku od 30.dana. Ukoliko kazna ne bude plaćena u ostavljenom roku, biće mi određen zatvor u trajanju najviše 30.dana odnosno do isplate kazne. Ukoliko kazna ni tada ne bude isplaćena, naplatiće mi se prisilno.

Pitam se: Kako to da do današnjeg dana, nisam dobio presuda koja je izrečena još 13. maja? Nije li čudno da u zemlji, članici Evropske Unije, izrečena presuda u maju mesecu bude prosleđena »okrivljenom« četiri meseca posle njenog izricanja? Da li policija i sudstvo u državama koje su nekada bile Republike SFR Jugoslavije sarađuju i po pitanju progona njihovih državljana, a koji jednoj ili drugo zemlji, ili obema stranama, nisu po volji?

Šta se u međuvremenu događalo?

Savez srpske dijaspore Slovenije, čiji sam počasni član, je organizovao i izveo 31 avgusta 2013 g. mirnu protestnu šetnju. Demonstranti i ja među njima, zaustavili smo se ispred Ambasade Srbije u Ljubljani. Izneo sam u petominutnom govoru  razloge zbog kojih Savez srpske dijaspore Slovenije zahteva od službenika Ambasade: »Da se Ambasador i osoblje ambasade okrenu svome narodu i obavljaju posao zbog kojeg su došli u Sloveniju, kao i izričiti zahtev za smenu direktorke Kancelarije za dijasporu u Beogradu. Kao razlog ovakvih zahteva smo naveli, “Da zaposleni u Ambasadi zaboravljaju da je po deklaraciji o proglašenju odnosa, odnos između otadžbine i rasejanja od najvećeg državnog i nacionalnog interesa. Bili smo siti politikanstva i srpskog političkog folklora u kojem prednjači osoblje ambasade. Udruženi sa beogradskom Kancelarijom za dijasporu i direktorkom Slavkom Drašković, ujedinjeni sa njima sličnima iz Slovenije, pokušavali su i još uvek pokušavaju uništiti sve dosadašnje rezultate srpske dijaspore na rešavanju pitanja statusa.

Posle završenog protesta, (2. septembra 2013) Kancelarija za dijasporu, na svom zvaničnom portalu donosi kratku, šturu i nepreciznu vest u vezi održanih protesta u Sloveniji, koju preuzimaju iz “Franfurtskih Vesti”, ali ni jednom rečju se ne pominje zahtev dijaspore za ostavkom Slavke Drašković na funkciju koju obavlja, mimo volje većine te iste dijaspore.

Ništa nije drugačije ni sa Ambasadorom. Do današnjeg dana nije našao za shodno da izađe u javnost pisanim, ili bilo kojim drugim saopštenjem u vezi naših zahteva.

Ali po saznanju iz e-časopisa Alo.rs, 10 septembra 2013 i sa zvaničnog portala ambasade, u dvodnevnoj poseti Sloveniji boravio je Državni sekretar MUP R. Srbije Vanja Vukić kome je, razume se, bio domaćin ambasador Radovanović.  Ono što se ne razume, to je (možda slučajnost) da sam ja drugi dan, odmah po odlasku državnog sekretara, dobio presudu.

Da li je ona, presuda, rezultat ove septembarske posete, ili one majske, kada je u Sloveniji boravila Slavka Drašković, za sada ne znam. U ostalom to nije toliko ni važno. Važno je da je po mišljenju onih koji su pokrenuli lažnu optužnicu protiv mene, septembarska poseta Sloveniji bila pravi moment da aktiviraju odavno pripremljenu zastrašujuću majsku ”igru”. Da li su se, Slavka Drašković i službenici Ambasade Srbije, osetili ugroženim zbog sve učestalijeg zahteva dijaspore za njihovim smenama. A njihovu smenu dijaspora traži zbog ignorisanja prava pripadnika dijaspore i građana Srbije, ma čijim leđima žive.

Preteći i šireći strah, pokušavaju slomiti one kojima su sloboda govora i sloboda organizovanja svetinje. Orkestrirano proglašavaju neprijateljima sve one srpske organizacije i građane koji im ukazuju na njihove učinjene, kobne greške po Srbe u Sloveniji. Pri tom zaboravljaju, da bi trebalo obavljati poslove u korist države Srbije i njenih građana, a ne za lično bogaćenje. Otišli su toliko daleko da čoveka koji se predstavio imenom i prezimenom, optuže da je ”ekstrem koji i narušava javni red i mir slovenačke države”, samo što je službenici abasade Srbije u Ljubljani postavio pitanje:

“Da li je tačno da ćerka tog zaposlenog u ambasadi R. Srbije u Ljubljani dobija mesečnu platu 500.00 evra od S. K. C. Danilo Kiš?”

To je školski primer političkog pritiska sa pozicije moći, jasna poruka srpskoj dijaspori da dobro razmisle pre nego što bilo šta zucnu o (ne)radu službenika srpske ambasade i Kancelarije za dijasporu.

A zbog čega me proganja Ambasada?

Na moje telefonsko pitanje upućeno Aleksandri Stanković, višoj savetnici za politička pitanja i osnivaču Srpskog kulturnog centra Danilo Kiš iz Ljubljane;” da li je istina da ćerka nekog zaposlenih iz Ambasade (dete je maloletno) dobija mesečnu platu od tog centra u iznosu od 500 evra, ona mi je odgovorila “Zapamtićeš ti mene!” i prekinula mi vezu. Posle izvesnog vremena, od tog za Stankovićevu neprijatnog trenutka i pitanja, usledio mi je poziv iz policije. Određena mi je kazna u iznosu od 250. evra, jer tobože ona je službenica Ambasade, a ja sam je neprijatnim pitanjem uvredio, odnosno po njenom navodu, sada sam ja taj koji je izgovorio rečenicu »Zapamtićeš ti mene!«, a ne ona. Koristeći privilegovan položaj Stankovićeva je svojom lažnom tvrdnjom u prijavi na najokrutniji način pokušala preko slovenačke policije da me ućutka i zaplaši. Ljuta i iznervirana žalbom pravnog sektora Srpske dijaspore Slovenije na izrečenu mi kaznu, uplašena zbog otkrića njene zloupotreb
e službenog položaja, Stankovićeva zahteva od Kontra Obaveštajne Službe –Slovenije (KOS), da ispita moj celokupni život uključujući i sve moje aktivnosti od rođenja kao i aktivnosti članova moje porodice. Slovenački KOS postupa po njenoj naredbi, a oko 9h, 20. aprila 2012. godine u moj stan ulaze dva inspektora slovenačke policije, zaduženi za bezbednost. U razgovoru, koji je trajao devedeset minuta, saznao sam da su došli po zahtevu Aleksandre Stanković savetnice DKP u Ljubljani. Po njenim navodima, ja sam vrlo opasan tip kojeg se ona plaši.

Epilog

Saradnjom dve policije i pravosudnog organa, na predlog srpske ambasade u Ljubljani, kažnjen sam novčanom kaznom kojom mi stavljaju na znanje da moram umuknuti jednom za uvek, jer u protivnom će preduzeti butalnije mere. Službenici ambasade iz Ljubljane, žele zastrašivanjem sakriti njihovo šurovanje sa S.K.C. D. Kišom i šačicom zalutalih iz Saveza srpskih društava Slovenije, koji timski izvlače pare iz siromašne i već pokradene države Srbije. U svemu tome nije nevina ni Kancelarija za dijasporu i direktor Kancelarije Slavka Drašković koja uporno, kao njen prethodnik Srećković finasira privatne firme po Sloveniji, fudbalske klubove po Crnoj Gori i Udruženje za razvoj poljoprivrede u Dalmaciji čiji je projekat sađenja badema Slavka Drašković častila sa 500.000 srpskih dinara.

Svima koji pokušavaju na ovakav način da me spreče i zaustave, u iznošenju informacija o zloupotrebi službenog položaja državnih službenika, poručujem da se odupirem svakom zastrašivanju. Uzdam se i oslanjam na Svetoga Duha. Nije mi Bog dao duha bojažljivosti, nego snage, ljubavi i razbora. (2.Matej 1,7 JB.)

Moja imovina je moja čast, dostojanstvo i obraz koju mi nemože ni zatvor ni kazna ni prisila oduzeti. Šta je sa Vašom imovinom gospodine Ambasdore? Šta je sa Vašom imovinom, gospođo Slavka Drašković? Može li Vaša imovina biti oduzeta? Vi razmišljate o tome, a ja ću završiti tekst stihovima pesnika Rajice Markovića:

Pukni puško
Pukni puško kad se rodi muško,
Pa najavi slobodna svitanja
Padaj s grane ugnjilela kruško
Mirno padaj bez biljnog ritanja.

Radovan B. Milić