Први споменик Стефану Немањи, испред Музеја Николе Тесле, а подно Храма Светог Саве, биће заиста диван белег нашег времена. Сматрам да то никоме ко Српству добро мисли неће сметати
Свети Сава и Стефан Немања, Которска школа, крај 18. века
Тешко да је ико могао очекивати овакву аутошовинистичку хистерију какву је изазвала најава подизања споменика великом жупану Стефану Немањи, од Бога прослављеном Светом Симеону Мироточивом, како је у именослов светих Православне цркве убележен родоначелник династије Немањићâ и једна од неколико најзаслужнијих и најзначајнијих личности српске историје. Духовни следбеници оних који су, на пример, слали људе на Голи оток, правили такозвана пасја гробља и чинили слична недела, траже од признатих уметника, научника, новинара и других да јавно осуде подизање овог споменика. Један, зачудо по презимену Поповић, јавно се заклиње да ће, чим он и његови истомишљеници преузму власт, одмах минирати споменик. Нема никакве сумње да би тако прошли и сви које он доживљава као политичке противнике. У том смислу, као саставни део истог насилничког, па и злочиначког менталитета, схватам припремање ломаче за поједине владике и сличне претње архијерејима. Да поновим, не треба ни најмање сумњати у озбиљност тих претњи, зато што је наш православни народ све то већ доживео и преживео. Пред остваривање тих претњи испречила се ипак једна реченица упућена владикама, коју је само поновио тај несрећни Поповић: „Када ми дођемо на власт...”
Ми, пак, који с радошћу очекујемо подизање споменика и освећење сваког новог храма посвећеног мироточивом светитељу српском, треба да чинимо све што Господ од нас очекује, а што је и Свети Симеон чинио, како би и наша отаџбина и било која друга земља и народ били поштеђени таквих искушења и страдања. Свако, пак, размишљање о овако опасним претњама или намерама ми, као хришћани, морамо закључити речима првог хришћанског мученика, Светог архиђакона Стефана: „Господе, не урачунај им грех овај!”
У исто време, у жељи да свој народ подсете на живот Светог Симеона, многи су ових дана добронамерно написали да је он основао прву српску државу. То није тачно, али је сигурно тачније – или макар мање погрешно – од тврђења оних који су 2004. године, поводом двовековног јубилеја Карађорђевог устанка, пласирали лажну максиму „два века српске државности”. Немања је родоначелник светородне лозе и династије Немањићâ и творац потпуно независне, признате, а притом и јаке српске државе, увек присутне и живе у историјском памћењу нашега рода. Овде је прилика да укажемо на то да византијски и франачки писани извори говоре да велика и добро организована српска држава већ у 8. веку обухвата Далмацију, Србију, Босну, Паганију, Захумље, Травунију и Конавле. Ти извори сведоче о многим градовима, а не само о војним утврђењима наших предака.
У тим временима раног средњег века појављују се имена првих српских кнежева из династије Властимировића, која је предводила наш народ још у Полабљу, у данашњој Чешкој. Историјској науци су за сада позната имена српских кнежева Свевлада, Селимира, Владина, Ратимира, Вишеслава, Радослава, Просигоја и Властимира, кнеза по којем је династија названа. Та имена сведоче управо о владарском и државном континуитету код Срба од 7. до 10. века. Властимировиће, по смрти кнеза Часлава, наслеђује владарска породица Тихомировићâ, названа по Тихомиру, првом кнезу из тог рода. Године 1078, у време династије Војисављевића, кнез Миахило постаје први међународно признати српски краљ. Познат нам је ктиторски портрет краља Михаила, из 1080. године, у Цркви Светог Михаила у Стону, у данашњој Хрватској. Доба Михаиловог наследника краља Бодина врхунац је наше историје у раном средњем веку, јер је у јединствену државу успео да обухвати српске земље: Дукљу, Травунију, Захумље, Неретљане, Рашку и Босну. Овде ћемо, истичући ступање на историјску позорницу династије Вукановића, у којој ће се око 1113. године у Рибници, данашој Подгорици, родити Стефан Немања, застати и позвати све, нарочито младе нараштаје, да читају и уче о Стефану Немањи, о Светом Сави, да буду поносни на своје претке, да се моле у храмовима посвећеним Светом Симеону Мироточивом, у Београду, Ветернику крај Новог Сада, Чикагу, Подгорици, Лесковцу или Беранама, као и да се поклоне његовим светим моштима у његовој задужбини Студеници.
Напослетку, сви заједно треба да се радујемо што ћемо ускоро у Београду, после молитве у довршеном и величанственом Храму Светог Саве на Врачару, моћи да прошетамо лагано Немањином улицом до његовог споменика и да ту попијемо свеже цеђен и охлађен сок од малине из Ариља, а потом посетимо нови и његовог имена достојан Музеј Николе Тесле, највећег српског научника и једног од највећих светских научника. Први споменик Стефану Немањи, испред Музеја Николе Тесле, а подно Храма Светог Саве, биће заиста диван белег нашег времена. Сматрам да то никоме ко Српству добро мисли неће сметати. Коме ипак буде сметало, биће то показатељ његовог духовног стања и односа према сопственом народу и његовој вери, историји и култури.
