Autor: Milan STEPANOVIĆ

Kostić je odmah posle venčanja krenuo sa suprugom na svadbeno putovanje do Venecije, gde, valјda s terase hotela "Bauer-Grinvlad" ili "Grand Bretanj", posmatra Kanal grande i crkvu Santa Maria della Salute (Milan Kašanin). O ovoj čuvenoj baroknoj crkvi Laza Kostić je pevao 17 godina ranije u svojoj pesmi "Dužde se ženi!", žaleći što su za njeno podizanje posečeni borovi slovenskih gora.

Ova crkva će 14 godina kasnije, još jednom, postati osnovni i uzvišen poetski motiv i refren njegove istoimene poslednje i najveće pesme.

Posle sedam godina provedenih na Cetinju, u Crnoj Gori, Laza Kostić se u proleće 1891. godine vratio u Bačku. Na imanju bogate srpske porodice Dunđerski u Čebu, u leto 1891. godine, prvi put je susreo Jelenu-Lenku, mladu, ali već odraslu, lepu, obrazovanu i umnu kćer svog domaćina, prijatelјa, kasnije i kuma, Lazara Dunđerskog, od koje je bio stariji skoro trideset godina (Lenka je, prema zapisu iz knjige krštenih srbobranske Bogojavljenske crkve, rođena 26. oktobra/7. novembra 1869. godine).

Koliko je Kostić bio očaran njom, toliko je i Lenku, svestranu i mladalački radoznalu, barem intelektualno morala da privuče jedinstvena i neobična pesnička pojava Laze Kostića u njenoj blizini. Bila je odrešita i samosvojna, uz maternji je govorila francuski, nemački i mađarski jezik, odlična jahačica (sama je vozila i lake kočije), umešna pijanistkinja, slavujskog glasa, sa sklonostima ka slikarstvu i pozorištu, a nisu joj nedostajale ni umilјatost i uviđavnost, kao ni umeće razložnog odabira (do tada je, kako piše Laza Kostić, odbila čitavu vojsku prosilaca).

Lenka Dunđerski
Foto: Wikimedia Commons

O njegovoj zanesenosti ovom devojkom govori i pismo koje je poslao Nikoli Tesli u junu 1895. godine, u kome je, valјda da bi je izgnao iz svojih misli i snova, preporučuje za ženu tad već slavnom naučniku: "Devojka koju sam Vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvoga oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvoga sveca…"

Laza Kostić, pouzdano, nije bio, bar ne u tim godinama, kada je o ženama reč, viveur, niti ga je stvarna, opiplјiva žena mogla posebno nadahnuti kako u životu, tako u pesništvu. Ipak, ovde se, možda prvi put, susreo sa idealom u kome su bila prepletena sva svojstva kojima je i sam težio – skoro savršen sklad lepote i uma, primamlјive ploti i iskričavog duha – i prekalјen esteta, pisac rasprave "Osnova lepote u svetu", nije mogao da ostane ravnodušan. Lenka se Lazi Kostiću jednostavno dogodila.

Naslutiti se samo može da i Lenka, barem u jednom trenu, nije bila ravnodušna prema njemu (u jednom od sačuvanih zapisa iz tajno vođenog dnevnika u kojima je beležio njene pojave u svojim snovima, zapisao je na francuskom: Sjajna od mladosti i lepote, više plava no što si bila, gotovo prozračna, gledala si me onim pogledom punim želјe, obećanja i predanosti, onim pogledom koji hrabri, zove, skoro izaziva, pogledom kojim si me gledala na ovom svetu svega jednom, u trenutku koji se pamti celu večnost, kad si me gledala misleći da Te ne vidim. O, taj nesamrtni pogled! Taj nepresušni izvor želјa, koje je sudba osudila da ostanu nezasićene na ovom svetu!).

Ali neprelazna provalija između njih – razlika u godinama, blisko prijatelјstvo sa njenim uglednim ocem, nemerlјiva nesrazmera u materijalnom stanju – izazivala je u pesniku oporu rezignaciju, ispod koje je mogao da se nasluti podsvesno želјeni nagoveštaj dubine njegovih vulkanski uzavrelih osećanja, loše prikrivenih naslagama razuma i samoironije u stihovima pesme, namenjene za Lenkin spomenar, koju je 1892. g. napisao u Krušedolu, a koju je, pod imenom "Gospođici L. D. u spomenicu", objavio početkom 1895. g. u sarajevskoj "Nadi".

Bez obzira na kasnije, često površne, mistifikacije njihovog odnosa, nije van pameti zaklјučak da su nabujala osećanja snažne platonske lјubavi (drugačija, sasvim sigurno, nije mogla da bude) prema Lenki Dunđerski ubrzala i prelomila njegovu odluku da se oženi (utekoh mudro od sreće, lud). Da ženidba Julijanom Palanački i prelazak u Sombor, ipak, još nisu bili na obzorju, svedoči molba koju je 1894. g. zvanično uputio za prijem u opštinsko stanovništvo Krušedola. O tome je prelomio, kako će se videti, brzo i odjednom (venčanje je, odlukom vladike, bilo razrešeno i obaveze trikratnog oglašavanja).

Laza Kostić i imućna somborska naslednica Julijana Palanački venčali su se 22. septembra 1895. godine u somborskoj Svetođurđevskoj crkvi, 25 godina nakon njihovog prvog upoznavanja i Julijaninih reči svojim prijateljicama i rođakama da će se ili udati za njega, ili se neće udavati uopšte, a 11 godina nakon njihove neuspele prve veridbe, pred Kostićev odlazak na Cetinje u proleće 1884. godine.

Kostić je odmah posle venčanja krenuo sa suprugom na svadbeno putovanje do Venecije, gde, valјda s terase hotela "Bauer-Grinvlad" ili "Grand Bretanj", posmatra Kanal grande i crkvu Santa Maria della Salute (Milan Kašanin). O ovoj čuvenoj baroknoj crkvi Laza Kostić je pevao 17 godina ranije u svojoj pesmi "Dužde se ženi!", žaleći što su za njeno podizanje (građena je između 1631. i 1681. g. po zamisli i nacrtima arhitekte Baldasara Longene) posečeni borovi slovenskih gora. Ova crkva će 14 godina kasnije, još jednom, postati osnovni i uzvišen poetski motiv i refren njegove istoimene poslednje i najveće pesme.

Po povratku sa svadbenog putovanja počeli su Kostićevi prvi nesporazumi sa suprugom i njenom majkom. Nekonformista, pomalo anarhičan i nenaviknut na poštovanje i shvatanje ustalјenog reda građanskog doma Palanačkih (sa svojim aristokratsko nemarnim manirima Laza nije pasovao u običnu građansku kuću gde žive prozaični lјudi, pisao je njegov lekar dr Radivoj Simonović), Kostić napušta kuću svoje supruge svega nekoliko dana posle povratka sa bračnog putovanja i odlazi u Novi Sad, a zatim, ponovo, u manastir Krušedol, gde će ostati skoro celu narednu godinu. Sa suprugom za to vreme vodi neprestanu prepisku u kojoj, najčešće, raspravlja o svom statusu u braku i porodici.

Igrom sudbine, nekoliko dana nakon što je napustio Sombor, dobio je vest da je u Beču iznenada, od tifusne groznice, umrla njegova mlada kumica Lenka Dunđerski. Ni u pismu Julijani ne ume da skrije tugu i očaj: Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet.

Od tog vremena kod njega počinju da se javlјaju znaci onostranih opsednutosti ovom umrlom devojkom, koja ga pohodi u snovima, koje, na francuskom, zapisuje, da bi ti halucinantni zapisi kasnije bili pretočeni, kao poetski temelјac, u jednu od najsnažnijih i najlepših pesama srpskog lјubavnog pesništva, njegovu poznicu i pokajanku "Santa Maria della Salute".

NASTANAK PESME

U prvoj polovini 1909. g. Laza Kostić je u Somboru pripremio svoju poslednju knjigu pesama, koju je, početkom leta, povodom pedesetogodišnjice njegovog književnog rada, objavila u Novom Sadu Matica srpska. U to vreme  njegova Julijana neizlečivo boluje, a on, u poslednji čas, zadržava štampanje knjige, neodlučan da li da u njoj bude objavlјena i pesma koja je upravo nastajala, a koju je, izgleda, godinama nenapisanu nosio u sebi, da, sazrevajući iz delova zapisanih snova, bude, konačno, ispevana u Somboru, između 22. maja i 2. juna (po starom kalendaru) 1909. godine.

Završetak svoje labudove pesme, kako je naziva u belešci o snoviđenju od 3. juna 1909. godine, zapisanom u hotelu "Hungaria" u Budimpešti (Apotheose á Elle, Santa Maria della Salute, probablement mon chant de cugne, odnosno Nјena apoteoza Santa Maria della Salute, verovatno moja labudova pesma), Laza Kostić odlaže do poslednjeg trena.

Još 17. aprila u pismu uredniku knjige Milanu Saviću piše iz Sombora da ima u glavi (in petto) jednu završnu pesmu, malo podužu. Iz Sombora mu se ponovo javlјa pismom 22. maja i moli Savića da poslednji tabak knjige ne bude štampan pre Duhova jer bi se moglo desiti da ipak napiše onu nezapevanu pesmu kojom je mislio da završi knjigu. Dan pred polazak na put u Peštu i Beč, radi lečenja Julijaninog, 1. juna piše Saviću iz Sombora da će završnu pesmu poslati s puta i da ima još dve-tri strofe. Istog dana, u drugom pismu, javlјa da se nada da će svoje završno stihotvorenije moći da pošalјe čim stigne u Peštu ili, najkasnije, po dolasku u Beč, ali se, očito, i koleba u vezi sa tom pesmom jer dodaje u istom pismu da, ako pesmu ne pošalјe najdalјe do 9. juna, onda znači da se predomislio (strašno je i zamisliti koliko bi srpska lirika bila osiromašena da se to dogodilo). Konačno, 3. juna, iz pomenutog peštanskog hotela, Milanu Saviću šalјe pesmu, sa kratkom porukom: Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalјi u Beč.

Pesma je, s obzirom na sačuvan izvorni rukopis (autograf) njenog većeg dela, nastajala fragmentarno, a konačan redosled strofa nije značio ujedno i njihov hronološki red nastanka. Svedočanstvo sačuvanih zapisa stihova ove pesme, pisanih običnom olovkom, svedoči o Kostićevom majstorstvu i nenadmašnom osećanju za lepotu i stil prilikom sitnijih prepravki prvobitnih oblika nekih reči, misli i stihova, a kada se sve to dopuni sačuvanim zapisima iz njegovog "Dnevnika snova", tada se na obzorju ukazuje razotkrivena mistika nastanka tog idealnog spoja harmonije i lepote, slika čudesne poetske alhemije, možda nezabeležena u istoriji pesništva (prema S. Vinaveru, grafolozi su u ovim Kostićevim rukopisima pronalazili tragove genijalnosti, intuicije, snova, misticizma i tajanstvenih crta krajnje estetske zanesenosti).

Nažalost, nije sačuvan Kostićev zapis snoviđenja od 3. juna 1909. godine, u kome ovu pesmu naziva labudovom. Prvi sačuvan zapis njegovih snoviđenja iz te godine napisan je 16 dana kasnije. Ostaje pitanje da li je Radivoj Simonović, koji je 1929. g. naveo u svom predavanju ovaj zapis od 3. juna, zaista, kako je rekao, spalio neke od dnevničkih beležaka (Da ne bi ko god o tome raspravu pisao – i  mada je to, očito, predosetio, danas bi čestit somborski lekar, besumnje, bio zgranut brojem napisanih rasprava o preostalim i sačuvanim Kostićevim zapisima iz "Dnevnika snova"). Sve to navodi na pomisao o tome kakva je mogla da bude pojava umrle Lenke u njegovom snu u toj klјučnoj noći, između 2. i 3. juna, i da li je ona presekla sve Kostićeve nedoumice i kolebanja u vezi sa objavlјivanjem pesme koja je ponela ime najlepše barokne venecijanske crkve.

"Santa Maria della Salute" predstavlјala je veličanstven završetak Kostićevog poluvekovnog pesništva i besmrtnu kosmičku himnu u slavu sklada lјubavi i lepote, u kojoj "kao da su sve energije jezika probuđene da bi se dosegla ona visoka granica jezičkog savršenstva iza koje se, nad horizontom jezika, u ćutanju, pruža svet suštinske poezije" (Lj. Simović).

Knjiga je objavlјena polovinom jula 1909. godine. Mladen Leskovac ovako opisuje pojavu poslednje Kostićeve knjige pesama: "Pri povratku odande (sa Julijaninog lečenja u Beču), ako ne i nešto ranije, knjiga je morala biti gotova. Julča već svakako nije imala snage da shvati šta je u toj, uglavnom preštampanoj knjizi bilo novo, neobično i izvanredno, stupendno. […] Baš nekako kada se pojavila ta knjiga, umrla je, dakle, dobra Julča Palanačka; Lenka Dunđerska, sasvim i zauvek, međutim nije: od tad, besmrtna je. Nјih dve, tu, na  strogoj međi jedne smrti i jednog rađanja, oštro su odvojene, zauvek. Skoro niko, i od Kostiću naklonjenih prijatelјa, književnika i kritičara (kojih u to vreme, istina, nije bilo mnogo), u Matičinoj jubilejskoj zbirci Kostićeve ne primećuje poslednju, dugačku, ranije neobjavlјenu, pesmu neobičnog naslova – "Santa Maria della Salute". Niko je ne analizira, ne piše prikaze. Skoro niko je i ne razume. Uskoro je, u vrtlogu događaja, zaboravlјena i pesma i pesnikova zbirka. Laza Kostić umire svega 17 meseci posle izlaska svoje poslednje knjige pesama.

Nastupaju ubrzo tragični svetski lomovi, ostvaruju se, nepunu deceniju po Kostićevoj smrti, njegovi mladalački politički ideali, oslobađaju se i ujedinjuju srpstvo i južno slovenstvo. U tim burnim istorijskim događajima i promenama srpska književnost bila je skoro zamrla. Nakon rata, ona se iznova rađa, prelama se, odbacuje staro, a nekad priznate vrednosti sada se preispituju i često postaju predmet podsmeha ili prezira. I tad, u tom prelamanju, dvadesetih i tridesetih godina 20. stoleća, ostvaruju se proročke reči češkog književnika i estete Jiri Karaseka, napisane o Lazi Kostiću, čarobniku srpskog jezika, u 276. broju Letopisa Matice srpske (1911. god.), kada je, svega nekoliko meseci nakon Kostićeve smrti, smelo izrekao, za ono doba skoro jeretičku tvrdnju, da Kostićevo vreme tek dolazi. Članak je završio rečima: Prorok je tuđin. Ali njegove će se reči ispuniti. U tim poratnim godinama poslednja pesma Laze Kostića je, konačno, primećena, shvaćena i razotkrivena u svoj veličini i raskošnoj jezičkoj lepoti. Poslednji, neopažen krik srpskog romantizma postao je, tako, prvi svezapažen urlik srpske moderne.

Razumela je nova srpska književna kritika i publika kako je stari pesnik, pomiren pred kraj života i sa nebom i sa zemlјom, svojom završnom astralnom i spiritualnom poemom (koja je i tragedija i himna, i ditiramb i elegija, i razdor i izmirenje, i grč, i napon, i odušak) konačno dovršio pletenje onog tankog pletiva među javom i med snom, kojim je maestralno omeđio srpski romantizam i modernu.

Izvor: Ravnoplov