Својевремено, тачније речено почетком седамдесетих година двадесетог века, међу нашом економском емиграцијом по Европи и у свету, за коју је скован еуфемизам „радници на привременом раду у иностранству“, друштвено организовање било је под патронатом Службе државне безбедности, раније Удбе, односно Озне.

Служба државне безбедности је у сарадњи са Министарством иностраних послова, преко амбасада и конзулата, оснивала клубове Југословена, најпре као фудбалске, а касније као фолклорна удружења. Циљ ових удружења је био да се радници у иностранству идеологизују, да им се идеологизацијом суже простори сазнајних и креативних могућности, да се, с друге стране, фаворизује слепа послушност и даље развија синдром поданичког менталитета.
       С обзиром на низак образовни ниво ондашњих радника у иностранству, фудбал и фолклор су били најпогоднија подлога идеолошке инструментализације радника у иностранству који су довођени у зависан положај репресивним методама које су се манифестовале позивањем на такозване информативне разговоре у полицијским станицама приликом посете завичају, или чак и одузимањем пасоша, што је био директан удар на егзистенцију појединаца и породица.

     Почетком деведесетих година двадесетог века, паралелно са почетком крвавог верско-националног грађанског рата у ондашњој Југославији, који је вођен тако да се у невиној крви озваниче Титове границе, које се у длаку поклапају са оним Хитлеровим, са исходом отете државности на штету најбројније нације – српске, дипломатско-конзуларна представништва та удбашка југословенска удружења држе у потчињеном положају фаворизујући ћутологију као облик идеолошког преживљавања, што је у то време била једина излазна стратегија националних штеточина и полиитчких дилетаната!
     Тако да управо та југословенска удружења постају главне кочнице родољубивог деловања у ери медијске сатанизације српског народа, баш као што је и ондашњи режим тотално затајио на плану вођења медијског рата, а требало је сасвим обрнуто, али није било довољно памети, за разлику од дрскости и безобразлука!
     Ретке родољубиве организације и ретки појединци улагали су натчовечанске напоре да ствар покрену са мртве тачке и доживљавали су најстрашније опструкције од стране дипломатско-конзуларних представништава и удбашких југословенских клубова, о чему је потписник ових редова исписао сијасет текстова у многим листовима, часописима, књигама, чак до те мере да би се могло исписати неколико дебелих томова књига!
     Како је време све више одмицало дежурни ћутолози су одлучили  да се укључе, али на изузетно штеточински начин који је често прелазио у огољени криминал. Наиме, ради се о криминалној злоупотреби хуманитарне помоћи о свету. Хришћанско милосрђе претварано је у спрдање најгрђе! Разни хуманитарци, а у ствари, најординарнији криминалци, скупљали су хуманитарну помоћ по свету и често новац стављали у свој џеп, куповали су: куће, станове, најлуксузније аутомобиле, фирме по иностранству и у отаџбини. Таквима је рат био брат.
   О овим криминалним делатностима потписник ових редова је често пута писао и био на удару режимских озакоњених криминалаца.
   После рушења Милошевићевог антисрпског режима долази до инаугурације још антисрпскијег петоколонашког квазидемократског режима који је водио, и данас води, бриселску, вашингтонску, немачку и ину политику уместо српске.
    Дошавши на власт са улице, уличарски режим је по иностранству у дипломатским и конзуларним представништвима слао људе по уговорима о делу и чак појединце са најнижем моралним и стручним кредибилитетом. Примера ради, данас је у Бечу заменик амбасадора медиокретски дрзник Горан Брадић коме сам лично забранио да у разговорима са мном псује Бога, што је овај веселник то чинио у свакој другој реченици, да би тај исти веселник данас у амбасади Србије спроводио властиту самовољу и дискриминацију свих оних који су незгодни сведоци његове прошлости, а знамо да је сваки облик дискриминације кажњив у свим цивилизованим државама.
     После свих промена у отаџбини долази до промена и на плану организовања људи у иностранству, опет под будним оком тајне политичке полиције преко дипломатско-конзуларних представништава по иностранству.
     Тако су некадашњи клубови Југословена прерасли у српске клубове. Југословенски клуб Јосип Броз Тито постаје српски клуб Цар Лазар, југо-комунистички клуб „Братство и јединство“ постаје српски клуб Видовдан и тако даље, а србовање дојучерашњих југо-комунистичких клупских активиста пристоји као што пилету пристоји кравата.
   Управо такви су данас  промотери друштвеног и тобоже културног деловања у српском расејању. Сви се они културом баве и здрав разум даве. Њено величанство културу свели су на фолклор и разголићене певаљке, разуме се, на најобичнији вашарски ниво. Чак и оно мало културолошког деловања данас је у режији полуписмених и неписмених који не знају основну граматику српског језика, а правопис српског језика за такве медиокритете је недостижна категорија.
   Захваљујући тим левим сметалима на десној страни, због којих се успешно храмље на обе ноге, српски интелектуалци у расејању су по страни из два разлога. Први је препознатљив у медиокритетском страху од њиховог интелектуализма, а тај страх се манифестује кроз организовање бојкота интелектуалаца, јер полуписмени и неписмени не би имали шта да траже поред високих интелектуалаца. Други разлог је видљив у решености самих интелектуалаца да се не спуштају на вашарских ниво квазикултурних полуписмених и неписмених. Резулат је да данас у расејању, које има велики проценат високо образованих и високо позиционираних, да уопште нема интелектуалаца уразним приватним клубовима и удружењима, изузимајући појединачне примере, мада је питање времена када ће и такви засметати полупсименима и неписменима!
     Имајући све ово у виду и анализирајући дешавања у расејању, намеће се закључак базиран на чињеницама које се виде чак и из авиона. Наиме, ретка културна догађања лишена су креативности, критичког стваралачког преиспитивања и све се своди на пуко послушништво и губљење стваралачког достојанства. Уместо тога највећи број друштава у расејању постала су друштва за кување жаба у лонцу воде који се лагано подгрева како би се жаба лакше прилагођавала чак и до тачке кључања кад је немоћна да из лонца искочи, али предодређена да умре скувана.