ЗАВИЧАЈ ОД ЈАСНОВИДА

Моје су песме изникле из камења завичаја мог,
тамо где моја мајка меси  хлеб од Небеског Брашна ,

из чворноватих руку праочева  изникла винова лоза ,
свако ко се диви завичају туђем , остаје непробуђен ,
песма ми преродила и препородила
и  сваки импулс мога срца небо ослушкује ,
заједно дишемо, осећам му дах,
тај   звездани титрај и  преплетај,
кад Зорњача се појави , неко остаје, неко одлази
и тад су птице , путокази , путокази ...

Као човек на самрти , што  оставља у наслеђе
синовима оранице, пехар вина и комад чеснице
и песничке тестаменте ,  јата  која небом језде ....
 У родном крају   озарени, навикли на анђеоска лица ,
на стихове пониклице,  песмодаре, песмопоје ,
изворишта  и огњишта  ,
свако јутро  житородно , самородно, чудотворно,
светилишта   изникла су из  згаришта ,
Изворнику и Небо се обраћа
чуварица родне груде , сад  постаде и Зорњача ,
Увек се неко  враћа, а неко  одлази
 и звезде су постале  путокази, путокази....

Неотворени тестаменти, ко неизникли тролисник ,
изникне ми иванчице цвет , на врховима планинина ,
где је хранилиште орловима месечина
и мојим испруженим длановима потрчим босонога,
 праскозорјима детињства....
На географској карти, само је земље   грумен
и графолог открива тајну мог рукописа
и са табана чита стихове које сам писала
по светој земљи корачајући ...
И ваздушна опасност  кад је на  снази ,
увек неко остаје, а неко одлази ,
рушевине манастира, су путокази....

Пулсира  срце  осокољено, кад се сусретну погледи,
муња на муњу, гром на гром кад удари,
огњишту мог вереника долазим ,
тад и најгласнија песма постаје  безгласна ,
кажипут ми завичајна река , коју ветар заталаса
и чамџије  далеког времена,
чекају у чамцима  свитања у  будућности преобучена.
Из стопала ми  корење ниче, Зорњачо, Изворниче !
Песмо изворнице ....
И није истина да тим путем нико не пролази,
ту су очи  наших мајки  буквари и непролази....

Завичај од јасновида, багремов мед ми на уснама ,
нектар сновиђења , тебе је бабица  на свет донела,
корак ти Северњача, без тебе трагови су неспокојни
Усуд су времена и понор и првород,
еликсир благости ,
чак и онда кад ти је ожиљак од  ножа испод гркљана урезан ,
ти летиш небеским пространствима
и ниједан радар открити не може
путање твог налазишта магнетита....
Родна грудо моја, намагнетисана  божурима ....

Клањам ти се.... Непокорено огњиште моје
у леденим ноћима ти си грудва,
која се скотрља и лавина постаје,
планина  где испод леденог брега
у недрима вулкан је скривен
и жеравице ерупције ....
Кад тад ужарена лава прекриће   оне,
што би да ми украду Извориште....

Звезданом Магистралом у завичај се долази,,
до свете земље воде, крајпуташи путокази....
А кад би остала без родне груде,
како би у очи очи гледала људе....

Завичају од јасновида ...

Белешка о аутору

Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и
књижевник. Аутор седам  објављених књига :Алилуја" . "Албатрос " , " И
уби дрво човека" ,  "Небом лете Церски саморасти" , "Косовски црни
косови" , "Подсмевач " , " Златовез муња" У рукопису још пет књига.
Добитник више књижевних награда и признања .Добитник специјалног
признања Академије" Иво Андрић" - Београд за 2007. год. 2008 .год. и
2014.  за објављене књиге. Живи у Мачванском Прњавору .