ОЖИВОТВОРЕНА  МОЛИТВА  БОГУ

Пречицом  Боже дођи до мене, оживотворен у моме срцу ,
Вратару , отвори Царске  ми Двери, да се примакнем што  ближе сунцу ,

јасновиђење  да будеш моје, посисано  с мајчиним  млеком,
Рашљар  што мени ожеднелој, храстовом гранчицом  изворе  тражи ,
Несаломиви, пламену Неба , што  надвисујеш  звезде и птице ,
усуђујем се да те молим , да ти призовем Божанско  лице ...

Пречицом Боже дођи до мене , када се сурвам  у провалију ,
Лучоношо , нек твоје луче , праскозорје дарују  моме оку ,
да  чујем  глас сред безгласја , да  видим  клас сред безкласја ,
баш онда када будем у вртлогу , када се запутим на истину Богу .

Пречицом Боже , дођи до мене , ожили се на моме лицу ,
нек хиљаде хорова славуја пева , препознаћу ја своју птицу,
Исцелитељу , праштање твоје, песмодар је у моме срцу,
изникли босиљак жиле куцавице , док изговарам молитву зиданицу ...

Ја храмљем Боже, ко богаљ неки ,
кад поклекнем преостаје ми само да клечим ,
Ти , Свевишњи , Крститељу муња ,
Самоникли, Самородни, Јасновиду вечни ,
нежности твоје преплетаји , у овој ћутаоници , исповедаоници
благогласјем лековитог биља, препороди ме и залечи .

Пречицом Боже, дођи до мене , ако молитва моја занеми
и буди рукосад семена новог , нек изникну љубави плодореди .
Босонога сам и у трњаку , ко жито испод воденичког камена, самлевена ,
али стабљика моје оданости , јесте поткресана , није поломљена .

И безуста уста истину кажу, ко ову молитву набрекле жиле,
отерај Боже крвожедне , да ми не посеку дрвореде ,
где у крошњама птице се гнезде , молитве моје златокриле.
Пречицом Боже дођи до мене, молитвом узданице и видарице ,
молитва ова безгласна није , временом постаће светилиште .
Црњушо  моја,  зимоцвету , испод снега што си се скрила,
исцељујеш ме ти надахнута , молитво моја добијеш крила .

Клањам се теби , Бестелесни , јер  ти ми знаш и крик и кликтај
и када теби отворим душу , погрбљена, али несаломива ,
знам Првороде, раскршће чека  и чудни земаљски  ћорсокаци
и корбач и шиба неверника и песмопоји безгрешника
и гиљотина за головрата искушења ,
а ти у мени живиш и знам те , ко оживотворена јасновиђења !

И кад безруки руком замахне и кад безноги ногом коракне,
молитва биће услишена , Горостасу мојих сновиђења.
Босиљак расте у мојој души , лучевина на моме челу,
без тебе сам свитац  затворен у длану ,
тонем у живо блато и таму .

Пречицом Боже , дођи до мене, кост сам и кожа предсказања,
шибају копривом језик ми кушње, надвисила ме предосећања,
тамничар чека да ме пронађе , да непомен постанем и безнађе ,
али ти не дај да ме ожигоше, да се преобучем у загрцнута свитања ,
каменована, побегла од самовања , уз тужне песме даворијања,
нек ми изникне гороцвет тиховања, дарујем ти душе уздарја.
Осоколи ме , да не будем разузданица, да ми икона Христа буде чуварица,
да ми изникне молитва ко самониклица .

Травару, донеси ми лековитог биља , без тебе сам иловача и јаловица ,
а с тобом Боже, кормило ми је у рукама,
ко магнетна игла на компасу заигра срце,
зора није недочекана.
И сваког човека молитва спашће , молитво моје си ходочашће .

И сузе моје чемернице и очи моје искренице,
изникле ко гороцвет из  стења, клањам се теби,
јер без тебе сам, кочија без коња, пупољак откинут,
мрви ме жрвањ  искушења,
кида ме пожуда, време без времена,
распрснућу се ко изворска капља ,
без твог праштања , врисак ми је мајка .

Пречицом Боже, дођи до мене, нек  ме  исцељују мошти светаца,
непримећена сам песникиња, што песмољуб нуди извориштима
и крунисању ловорових венаца
и бићемо Боже , заувек скупа , ко врх планине,
чувај ми срце и на врху  белоглавог супа,
отерај од мене горопаднице, чежње и слутње непоменице,
дај ми нежност и драгост верника,
благост и љубав песника, гласоноша твојих, чувара надахнућа ,
нек из  мене никну свитања , нек се позлати јасике грана.

Господару над небеским војскама, заустави  земаљске војске,
анђеле над анђелима пошаљи , нераскидива љубав нек се проспе.
И  док звоне небески прапорци и нижу  се звездани видиковци,
оживотворена биће молитва ова, јасновиђења и спокоја.

И знам да само један сам свитац, од хиљаду свитаца изнад жита
и нико не би приметио мој трептај, ако нестанем и слаби титрај ,
до тебе Светионику душе моје, што ме пречицама проналазиш ....
И шта је свитац наспрам звезде, потраје ноћ, засветлуца ,
а ти си Боже, над звездама звезда, у леденој зори, топли зрачак  Сунца .

Славица Јовановић

Прњавор Мачвански

Белешка о аутору

Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и
књижевник .Аутор седам  објављених књига :Алилуја" . "Албатрос " , " И
уби дрво човека" ,  "Небом лете Церски саморасти" , "Косовски црни
косови" , "Подсмевач " , " Златовез муња" У рукопису још пет књига.
Добитник више књижевних награда и признања .Добитник специјалног
признања Академије" Иво Андрић" - Београд за 2007. год. 2008 .год. и
2014.  за објављене књиге .Живи у Мачванском Прњавору .