На крају троделне репортаже, као доказ да у Сликама са пута нисам желео тражити длаку у јајету, већ једноставно записати утиске сусрета са српском дијаспором Европе, и лични доживљај после читања књиге из кофера коју упркос примедбама 

препоручујем, испричаћу вам истиниту анегдоту.
        У време обележавања Митровдана, православног празника, крсне славе, био сам позван од љубазног домаћина у госте. Позив сам са задовољством прихватио. Домаћин и домаћица, богато скућени у белом свету, богато су и припремили за славу. Свега и свачега је било на соври. Јела и пића разног, како доликује, а на средини  стола чирак, у њему упаљена славска свећа, поред чирака славски колач,  жито и вино.  Гостију подоста.  
       Гошћа, једна од присутних , добрано загазила у седму деценију,  прекиде тек започет разговор. Устаде од совре, замоливши домаћина да јој дозволи, да онима који је не познају, изведе скеч из комедије у којој игра запажену улогу.  Изненађен и  затечен таквим питањем, а шта му је друго и остало. Домаћин попусти и слеже раменима. 

Славска свећа је горела.
- Знате - Започе седамдесетогишњакиња свој монолог.

- Ја новац тешко зарађујем, тешко, тешко. Није лако у хоризонтали радити, није, није. Ма! поштена сам ја, и искрена сам ја душа.  А знате, спремна сам и да убијем, него шта, добро сте чули, да убијем. И убићу на крају , тек толико да се зна! - 
       Славска свећа затрепери. Постиђена утањи пламен , па у бесу  отопи  комадину воштане масе. Врели восак склизну низ свећу као усијана лава и окамени  се на порцеланском  чираку.
       Збуњен, погледах по осталим гостима и процедих у браду.
– Зар пред славском свећом горопаднице стара? -
Неиздржах, а да не приупитам глумицу.
-Шта сте рекли, ко сте Ви, са чим се бавите осим глумом? – Запитах , као да ми већ не беше све јасно.
-Ја сам песникиња, романописац, и драматург сам ја, глумица, све сам ја. Издала сам петнаестак књига до сада.- Одговори зајапурена и усхићена гошћа пуна себе.
-Свака част, одмах сам опазио да Ви нисте било ко, чим сте успели петнаест књига издати. Издаћете још коју, јел'тако?-
-Да, да, како да не, па тек сам почела -.
Пламен славске свеће оживе, насмеја се и весело разгоре у част домаћину и славу Богу.

       Ни дан данас ми није јасно, зашто сам гледајући ту поетесу, тог  Митровдана,  горе негде у Европи, помислио  на легенду београдске Црвене Звезде,  чувеног фудбалера  Џају. Ваљда због дриблинга!?

Крај