Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom
Dostojevski je, kao što znamo, veliki tragač za istinom, genije duhovnog morbiditeta. ali, kao što i to znamo, nije veliki pisac kao što su to Tolstoj, Puškin i Čehov. I, ponavljam, ne zato što

je svet koji on stvara nestvaran - svi književni svetovi su nestvarni - već zato što je taj svet stvoren u žurbi, bez bilo kakvog smisla za sklad i ekonomičnost koje i najiracionalnije remek-delo mora da poštuje (da bi uopšte bilo remek-delo). Zaista, može se reći da je Dostojevski bio isuviše racionalan u svom sirovom metodu, pa, iako su njegove činjenice samo duhovne činjenice, a njegovi likovi samo ideje u Ijudskom obličju, njihovo preplitanje i razvoj pokreće mehanički metod prizemnih, konvencionalnih romana s kraja osamnaestog i s početka devetnaestog veka

Idiot (1868.)

U Idiotu imamo tipičnog pozitivnog dostojevskijanskog junaka. To je knez Miškin, obdaren dobrotom i sposobnošću da prašta koju je osim njega imao valjda jedino Hrist. Miškin je začuđujuće osetljiv, do krajnjih granica: on oseća sve što se zbiva u drugim ljudima, čak i kad su ti ljudi kilometrima daleko. Toliko je duboka njegova duhovna mudrost, njegovo saosećanje i razumevanje patnji drugih. Knez Miškin je sama čistota, iskrenost, otvorenost; ove osobine ga neizbežno uvode u bolne sukobe sa našim konvencionalnim, veštačkim svetom. Njega vole svi koji ga poznaju; njegov nesuđeni ubica Rogožin, koji je očajnički zaljubljen u junakinju Nastasju Filipovnu i ljubomoran na Miškina, završava tako što Miškina pušta u kuću u kojoj tek što je ubio Nastasju i pod Miškinovom duhovnom zaštitom traži način da se pomiri sa životom i da ublaži oluju strasti u sopstvenoj duši.

A ipak, Miškin je poluidiot. Zaostao još od ranog detinjstva, nije progovorio sve do šeste godine; bio je žrtva epilepsije, pod stalnom pretnjom potpunog ludila, ukoliko ne živi mirnim, povučenim životom (Potpuno ludilo ga i savlada na kraju, kao posledica događaja opisanih u romanu).

U svakom slučaju je nesposoban za brak i bračni život, kao što se autor pobrinuo da nam jasno stavi do znanja. Svejedno, Miškin je rastrzan između dve žene. Prva je Aglaja, naivna i čista, lepa, iskrena mlada devojka, otvorena prema svetu ili pre svojoj ulozi ćerke iz bogate porodice kojoj je sudbinski određeno da se uda za uspešnog i privlačnog mladića i "srećno živi do kraja života". Šta to tačno Aglaja želi, ni ona sama ne zna; navodno se razlikuje od svojih sestara i ostale porodice, "luda" je u onom dobronamernom dostojevskijanskom smislu te reči (on mnogo više voli luckaste od normalnih ljudi), jednom rečju, ličnost sa sopstvenom "misijom", dakle sa božijom iskrom u duši. Miškin (i, u izvesnoj meri, Aglajina majka) jedini su koji je razumeju. Njena intuitivna ali naivna majka brine se jedino zbog toga što joj je ćerka čudna, ali Miškin oseća skriveni teret koji Aglaja nosi u duši. Sa nejasnom potrebom da je spase i zaštiti tako što će je prosvetliti ka duhovnom životnom putu, Miškin pristaje na Aglajin predlog da se oženi njome. E, tada počinje zaplet: tu je i demonska, ponosna, bedna, izdana, tajanstvena, čarobna i, uprkos svom poniženju, blistavo Čista Nastasja Filipovna, jedan od onih potpuno neprihvatljivih, nestvarnih, iritantnih likova, kojih su romani Dostojevskog preprepuni. Ova apstraktna žena je u stanju da oseća samo u superlativu - ni njenoj dobroti ni njenoj zloći nema granica. Ona je žrtva jednog postarijeg plejboja koji ju je uzeo za ljubavnicu i nekoliko godina živeo s njom, pa je odlučio da se oženi pristojnom ženom. On blagonaklono izvoljeva da uda Nastasju Filipovnu za svog sekretara.

Svi muškarci u okruženju Nastasje Filipovne znaju da je ona, zapravo, pristojna devojka; isključivo njen ljubavnik je kriv za njen položaj. Ovo ne sprečava njenog verenika (koji je, uzgred, jako zaljubljen u nju) da je prezire kao "posrnulu" ženu, a ni Aglajinu porodicu da se potrese od iznenađenja kada otkrije da je Aglaja uspostavila neku tajnu vezu sa Nastasjom. U stvari, to ne sprečava ni samu Nastasju da prezre sebe zbog tog "poniženja" i da se sebi osveti time što zaista i postaje "izdržavana žena". Jedini Miškin, kao Hrist, ne vidi mane u Nastasji i iskupljuje je svojim dubokim divljenjem i poštovanjem (Evo opet skrivene parafraze, priče o Hristu i posrnuloj ženi). Ovde ću citirati odličnu primedbu Mirskog o Dostojevskom: "Njegovo hrišćanstvo... od neke je sumnjive vrste... To je manje-više površna duhovna tvorevina koju je opasno izjednačiti sa pravim hrišćanstvom." Ako dodamo i to da se Dostojevski hvalisao da je jedini pravi tumač pravoslavnog hrišćanstva i da nas u razrešavanju bilo kakvog psihološkog ili psihopatskog čvora vodi pravo Hristu i svetoj pravoslavnoj crkvi, bolje ćemo razumeti onu tako iritantnu stranu Dostojevskog "filozofa".

Ali, da se vratimo priči. Miškin shvata da je, od dve žene koje polažu pravo na njega, potrebniji Nastasji, jer je nesrećnija. I tako, tiho napušta Aglaju da spasava Nastasju. Onda se on i Nastasja nadmeću u velikodušnosti; ona očajno pokušava da ga oslobodi da bi bio srećan sa Aglajom, a on je ne napušta da ne bi "propala" (omiljena reč Dostojevskog). Medutim, kada Aglaja prevrne kola sa jabukama kako bi namerno uvredila Nastasju u njenoj sopstvenoj kući (otišla je tamo s tom namerom), Nastasja ne vidi više nijedan razlog da se žrtvuje za svoju suparnicu. Odlučuje da odvede Miškina u Moskvu. U poslednjem trenutku, ova histerična žena ponovo se predomisli, pošto shvata da nije u stanju da dozvoli Miškinu da "propadne" zbog nje. Beži, skoro ispred oltara, sa Rogožinom, mladim trgovcem koji na nju traći nasledstvo koje je tek dobio. Miškin odlazi za njima u Moskvu. Dalji njihov život i ponašanje lukavo su skriveni velom tajne. Dostojevski čitaocu uopšte ne otkriva šta se to tačno desilo u Moskvi, samo, tu i tamo, pušta neke važne i tajanstvene nagoveštaje. Oba muškarca prolaze, zbog Nastasje, kroz neke užasne duhovne patnje a ona sve više i više ludi. Rogožin postaje Miškinov brat u Hristu, pošto su razmenili krstove. Dato nam je na znanje da on ovo čini kako bi se spasao iskušenja da iz Ijubomore ubije Miškina.

Konačno, Rogožin, budući najnormalniji od ovo troje, nije više u stanju da izdrži - ubija Nastasju. Dostojevski ga snabdeva olakšavajućom okolnošću: u trenutku ubistva, Rogožin je u bunilu od groznice. Neko vreme je u bolnici, a onda ga osuđuju na progonstvo u Sibir, skladište odbačenih voštanih figura Dostojevskog. Miškin, koji provodi noć u Rogožinovom društvu, kraj ubijene Nastasje, konačno potpuno poludi i vraća se u ludnicu u Švajcarskoj u kojoj je proveo mladost i u kojoj je trebalo i da ostane sve vreme. Cela ova luda zbrka prošarana je dijalozima, čija uloga je trebalo da bude da prikaže stavove različitih društvenih krugova povodom takvih pitanja kao što je smrtna kazna ili velika misija ruskog naroda. Likovi nikada ništa ne kažu a da pri tome ne pocrvene, poblede ili posrnu. Religiozni detalji izazivaju mučninu, toliko su neukusni. Pisac se potpuno oslanja na definicije i uopšte se ne trudi da ih potkrepi dokazima: recimo, Nastasja, za koju nam je rečeno da je biser uvaženosti, povučenosti i rafiniranosti, povremeno se ponaša kao besna, zlovoljna fufa.

Medutim, sam zaplet je vešto razrađen, sa mnogo dovitljivih obrta koji drže napetost. U poredenju sa Tolstojevim metodama, neki od ovih obrta liče mi na udarce motkom, naspram lakog dodira umetnikovog prsta, ali mnogo je kritičara koji se u ovome sa mnom ne bi složili.

Zli dusi (1872.)

Zli dusi je priča o ruskim teroristima koji kuju zaveru o nasilju i uništavanju a zapravo ubijaju jednoga iz sopstvenih redova. Radikalni kritičari su je odbacili kao reakcionarni roman. A opet, oni koje su sopstvene ideje odvele u močvaru u kojoj tonu, proglasili su je oštroumnom studijom o ljudima. Obratite pažnju na pejzaže:

"Izmaglica sitne rominjave kiše obujmila je celu zemlju, gutajući svaki zračak svetlosti, svaki odsjaj boje, pretvarajući sve u neku dimnu, olovnu, nerazbirljivu masu. Odavno je već bilo svanulo ali je izgledalo kao da je još noć." (Jutro posle Lebjatkinovog ubistva.)

"Bilo je to vrlo mračno mesto na kraju ogromnog parka... Kako je samo strašno moralo izgledati te hladne jesenje večeri! Ležalo je na ivici neke stare šume koja je pripadala kruni. Ogromni prastari borovi izdizali su se kao nejasne tmaste mrlje u tami. Bilo je tako tamno da su se jedva videli na dva koraka udaljenosti..."

"Nekog nezabeleženog dana, u prošlosti, na ovom mestu je iz nekog razloga sagrađena pećina prilično besmislenog izgleda, od grubog neobradenog kamena. Sto i stolice u pećini odavno su se raspali. Na dvesta koraka desno bila je obala trećeg ribnjaka u parku. Ova tri ribnjaka pružala su se jedan za drugim skoro dve vrste, od kuće do samog kraja parka." (Pre ubistva Šatova.)

"Kiša koja je padala prethodne noći, prestala je, ali je bilo vlažno, sivo i vetrovito. Niski, iskrzani i tmurni oblaci brzo su se kretali hladnim nebom. Vrhovi drveća urlali su dubokim jednoličnim glasom i u samom korenu škripali; bio je to tužan dan."

   I ranije sam govorio da Dostojevski sa svojim likovima postupa kao dramski pisac. Kada uvodi ovaj ili onaj lik, uvek ga proprati kratkim fizičkim opisom i više se na to ne vraća. Zato su i njegovi dijalozi uglavnom lišeni umetaka koje koriste drugi pisci - gestova, pogleda, bilo kakvih detalja o pozadini. Nekako se oseća da on stvamo ne vidi svoje likove, da su to samo marionete, upečatljive, očaravajuće marionete, bačene u bujicu njegovih ideja.

Nedaće ljudskog dostojanstva, omiljena tema Dostojevskog, jednako su bliske i farsi i drami. Kada pušta na volju ovoj svojoj farsičnoj strani, Dostojevski je ponekad opasno blizu iskliznuću u opširne i prostačke besmislice, budući da je potpuno lišen svakog smisla za humor. (Odnos između samovoljne i histerične starice i histeričnog starca slabića, priča koja se proteže na prvih sto strana u romanu, dosadna je, pošto je nerealna.) Farsična spletka, pomešana sa tragedijom, očigledno je uvezena iz inostranstva; postoji nešto drugorazredno francusko u strukturi njegovih zapleta. To ne znači, medutim, da se njegovi likovi ponekad ne pojavljuju u dobro napisanim scenama. U Zlim dusima, postoji izvrsna podrugljiva epizoda o Turgenjevu': Karmazinov, pisac u modi, "starac crvenog lica, s gustim sedim kovrdžama skupljenim ispod cilindra koje mu se uvijaju oko čistih, malih, ružičastih ušiju. Lornjon u okviru od kornjačinog oklopa, na uskoj crnoj traci, dugmeta, prsten s monogramom, sve u najboljem stanju. Sladak, ali piskav glas. Piše samo da bi sebe stavio u prvi plan, kao, na primer, u opisu nekog brodoloma na engleskoj obali. 'Pogledajte mene, vidite kako ja nisam mogao da podnesem taj prizor mrtvog u naručju mrtve žene, itd?'" Prilično nizak udarac - Turgenjev ima jedan autobiografski opis požara na brodu slučajno povezan sa ružnim dogadajem iz mladosti koji su njegovi neprijatelji sa uživanjem ponavljali celog njegovog života.

"Sledeći dan ... bio je dan iznenadenja, dan koji je rešio prošle zagonetke i postavio nove, dan začuđujućih otkrića i još beznadežnije zbunjenosti. Ujutru ... trebalo je da, na izričitu molbu Varvare Petrovne, pratim svog prijatelja, Stepana Trofimoviča kad je njoj u posetu išao, a u tri sata je trebalo da budem kod Jelisavete Nikolajevne da joj kažem ne znam šta i pomognem joj ne znam kako. A u međuvrernenu sve se to završilo kako niko nije očekivao. Rečju, bio je to dan čudnovatih podudarnosti."

U kuću Varvare Petrovne, s uživanjem dramskog pisca koji gradi vrhunac radnje, pisac trpa, jednog za drugim, sve likove iz Zlih duhova, od kojih dva stižu iz inostranstva. To je neverovatna glupost, ali veličanstvena, zvonka glupost sa bljescima genijalnosti koji osvetljavaju celu tu sumornu i ludu farsu.

Jednom sakupljeni u istoj sobi, ovi ljudi jedni drugima gaze po dostojanstvu, strašno se svađaju (ove svađe prevodioci uporno prevode kao "skandale", zavarani galskim korenom ruske reči "skandal"); potom se svađe jednostavno izduvaju kad radnja ponovo uzme oštar obrt.

Ovo je, kao i u svim romanima Dostojevskog, jedna navala i zbrka reči, sa beskrajnim ponavljanjima, da ne pominjemo mrmljanje, verbalna plima koja ostavlja čitaoca u čudu posle, recimo, Ljermontovljeve jasne i divno odmerene proze. Dostojevski je, kao što znamo, veliki tragač za istinom, genije duhovnog morbiditeta. ali, kao što i to znamo, nije veliki pisac kao što su to Tolstoj, Puškin i Čehov. I, ponavljam, ne zato što je svet koji on stvara nestvaran - svi književni svetovi su nestvarni - već zato što je taj svet stvoren u žurbi, bez bilo kakvog smisla za sklad i ekonomičnost koje i najiracionalnije remek-delo mora da ispoštuje (da bi uopšte bilo remek-delo). Zaista, može se reći da je Dostojevski bio isuviše racionalan u svom sirovom metodu, pa, iako su njegove činjenice samo duhovne činjenice, a njegovi likovi samo ideje u Ijudskom obličju, njihovo preplitanje i razvoj pokreće mehanički metod prizemnih, konvencionalnih romana s kraja osamnaestog i s početka devetnaestog veka.

Hoću da ponovo naglasim činjenicu da je Dostojevski bio više dramski pisac nego romanopisac. Njegovi romani su izgrađeni od scene za scenom, od dijaloga u kojima učestvuju svi likovi i sve to uz pozorišne trikove - scene a fair, neočekivani posetilac, komični predah, itd. Posmatrana kao romani, njegova dela se raspadaju na komadiće; posmatrana kao pozorišni komadi, ona su predugačka, raštrkana i loše izbalansirana.

Malo je humora u opisu njegovih likova, ili njihovih odnosa, ili situacija; ponekad, međutim, izbije neka vrsta zajedljivog humora.

"Francusko-pruski rat", muzički komad koji je komponovao Ljamšin, lik iz Zlih duhova:

"Počinje zlokobnim akordima 'Marseljeze', Qu 'un sang impur abreuve nos sillons. Čuje se gromoglasan izazov, opijenost budućim pobedama. Ali iznenada, mešajući se s veštim varijacijama nacionalne himne, odnekud, iz nekog ugla sasvim blizu, s jedne strane, dopiru prosti akordi pesme 'Mein Lieber Augustin'. 'Marseljeza' nastavlja, nesvesna ovih upadica. To je vrhunac opijenosti sopstvenom veličinom; ali 'Augustin' postaje snažniji. 'Augustin' postaje sve bezobzirniji i iznenada melodija 'Augustina' počinje da se meša s melodijom 'Marseljeze'. Ova potonja počinje da se ljuti; postavši najzad svesna 'Augustina', pokušava da ga otera kao muvu. Ali se 'Mein lieber Augustin' čvrsto drži, on je veseo i pun samopouzdanja a 'Marseljeza kao da je najednom postala užasno glupa. Više ne može da skriva svoje poniženje. To je lelek srdžbe, suze i kletve, i vapaj providenju, pas un pouce de notre terrain, pas une de nos forteresses.

"Ali je prinudena da peva istovremeno sa 'Mein lieber Augustin'. Njena melodija glupavo prelazi u Augustina'. Ona popušta i zamire. I samo se na mahove čuje ponovo qu 'un sang impur... Ali iznenada, ona prelazi u prostački valcer. Sasvim se predaje. To Žil Favr[1] jeca na Bizmarkovim grudima i predaje sve... 'Augustin' postaje žestok. Čuju se promukli grubi glasovi. Sve govori o nebrojenim bačvama piva, o mahnitosti samopohvale, traže milione, fine cigare, šampanjac i taoce. Augustin' postaje divlji urlik."

*Prevela s engleskog Maja Vračarević