,,Zovem se Dobrila i živim u jednom malom selu nedaleko od grada. Bavim se poljoprivredom. Prodajem mlečne proizvode na gradskoj pijaci. Imam svoj štand koji plaćam redovno, bilo posla ili ne. Tako već deset godina.
Porodica se isto time bavi, ali prodaju u većim gradovima. Kupujemo sir, kajmak, mleko, ponekad i uređene piliće. Sve gospoda po gradu kupuje. Naši proizvodi su zdravi, redovno se sve pregleda. Ne mogu da kažem, živimo solidno. Imamo dve kuće, nov traktor, kombajn, dvoja kola i kombi za sopstveni prevoz. Opet nismo imućni, oznojimo se radeći ceo dan. Uveče se vratimo iznemogli. Ja od stajanja. Oni isto tako. Imam i godine.
To jutro su me ostavili na pijaci i krenuli u Novi Sad. Počela sam da raspakivam i sređujem svoje radno mesto. Zora pomalo hladna pa nikako da se razdani. Priđoše mi dvojica mladića od po dvadesetak godina. Ne rekoše mi ništa, samo uzeše kantu od deset kila sa kajmakom kao da je njihova. Ja im rekoh da ostave, oni se ne obaziraše. Komšija sa ostalih tezgi ne beše. Rano. Pođoh za njima dvojicom vičući i psujući. Jedan se vrati i udari me pesnicom posred lica. Opet bez reči. Ja padoh kao sveća na pločnik. Osetih toplu tečnost da se sliva niz
čelo. Obrisah rukom i vidim krv. Neko mi priđe, nisam ga razumela ništa. Pokuša da me podigne, ali jauknuh od bola u kolenima. Hitna pomoć stiže za pet minuta. Zaboravila sam na tezgu, svoje stvari. Nadam se da će neko skloniti u stranu dok se ne vratim. U kolima zagušljivo, pobi me hladan znoj. Prljavo je i blatnjavo. Dva bolničara me dovedoše do urgentnog centra. Sela sam na stolicu, oni odoše po pozivu do drugog bolesnika ili povređenog. Tako sam ostala dva sata, bez ijedne reči sestara ili doktora, koji je bio konstantno užurban.
Nagledala sam se strahota, da neću smeti noćima da spavam u miru. Na nosilima su uneli bez svesti mladića od dvadesetak godina. Kažu, predozirao se!? Ne znam sto posto šta to znači? Devojku koja je pokušala samoubistvo tabletama.. a za njom na nogama priseban mladić korača ali bled kao bolnički zid. Nosi u desnoj ruci svoju levu ruku. Otkinuo ju je berač kukuruza. Oči mu nikada neču zaboraviti. Pipnuh svoje čelo. Boli me. Poželeh da pobegnem ali noge me nisu slušale. Ustah polako, koleno me jako žignu. Tako stojeći, upitah jednu sestru koja je prolazila da li će uskoro prozivanje? Ona sva namrgođena, ljuta, ošinu me pogledom i reče da pričekam jer oni rade, ne sede po ceo dan.Vratih se gegajući ponovo sedoh da čekam. Šta drugo?
A onda se svi uskomešaše, rastrčaše, zasijaše im lica. Poslovno se jedni drugima obraćaju!? Na vrata urgentnog centra uđe nekoliko novinara i više ljudi u crnom. Čujem neki važni u našoj politici. Ne razumem se toliko u to. Novinari postavljaju pitanja samo jednom čoveku. Obraćaju mu se sa ministre....!? A onda novinar kratko reče da je to bila izjava ministra zdravlja Mirka Mirkovića. On se uputi jednoj devojci i upita je šta misli o zdrastvenom sistemu, da li je zadovoljna negom, da li je osoblje ljubazno? Devojka reče sve potvrdno. Srećom što mene ne upita. Čini mi se da bih i opsovala koliko čekam pregled. Ali ne leži vraže, dođe do mene i isto me upita..Taman htedoh da kažem istinu, kad pomislih, pa niko me neće pregledati? Tako i ja kao devojka rekoh sve pozitivno. Novinari me snimiše. Nisam pitala koja je to televizija? Ubrzo posle toga, sestra me prozva. Prvu!? Sve se završi za desetak minuta. Zaviše mi glavu, dobih tetanus...i hajde Dobrila kući !Usput se javih svojima i oni dođoše po mene. Tezga je zatvorena, stvari pospremljene. Uveče smo seli svi uz televizor i gledali po običaju dnevnik. Kad, eto mene pričam sa ministrom!? Jedva sam im objasnila šta se desilo. Već to veče ceo komšiluk me zvao na telefon i prozvao me ministarka Dobrila. Dobro je kad mi zaviše glavu. Više me ne boli."
Biljana Vićentijević
