Nizom manifestacija danas se obeležava Svetski dan poezije, koji je 1999. godine pod sloganom "Dijalog među civilizacijama posredstvom poezije" uspostavio Unesko. Slavica Klein, pesnikinja iz Beča, se pridružuje manifestaciji , a o njoj, kao autoru, Vijera Rašković Zec je zapisala: "Svoj talenat Slavica Klein dokazuje zastupljenošću pjesama u mnogim zbornicima te osvojenim nagradama na pesničkim smotrama i susretima pisaca."
KO PISCA RAZUMETI MOŽE
Pokušaj da se vineš u svet mašte.
Evo, dajem ti priliku,
volju ti dajem.
Opusti se, uživaj i smej se
svakoj napisanoj reći
jer to mi je cilj;
da uspem,
da te razgalim,
da lepotu svakodnevnice
pogledaš iz ugla
mog ka tebi.
Oči mi tajnu odaju.
Jer znam, kad čitalac je srećan,
pesnik tad suzom kane,
tvoju bol dotakao je svojom,
tebi radost, njemu svake minute
život manje.
Svetleći tako u pravcu života
ja se divim piscu svakom!!!
Jer dušu ima trošnu od bola, a
opet punu kao sunćevu zraku,
kao akumulator neki nama nepoznat.
Zato čitaocu nagradu dajem,
ako stvarno razume kad pisac piše
javu il maštu!!!
AKO UMREM I NESTANEM
Ako umrem, ostavim te
na puteljku naših snova,
ako suzom oka mog
označim kraj
postojanja mene i nas!
Onda ću negde tamo daleko
dok penjem se put oblaka
postati zvezda koja će
ti obasjati put
kojim ćeš
krenuti u novi početak
jer tvoja je duša
polovina moje duše.
Volim te, znaj!
Jer tebe voleti je kao imati
proleće u kosi
kada sunce i kiša izmame dugu,
kada je sve čarobno,
ponekad čudno,
kao ljubav naša koju
odnosi prošlost.
Volim te, i ako umrem, ostavim te
opet ću biti kraj tebe, biti ću
zvezda što će se s neba
spustiti u tvoju postelju.
SOBA BR.9
Volim te, a ne smijem ime da ti kažem
i šapućem ga onako, samo ja da čujem.
Sad dok razmišljam, kao da te vidim
smiješiš se, cigareta Davidof u ruci.
Bojala sam se da kročim u susret
moje jedine zelje.
Da spojim nemoguće sa mogućim,
toplo sa hladnim.
Kroz ljubav i želju zakoračih u sobu
br. 9 - protkanu strašću
gdje natočih crno, Afričko vino
iz 1997. u običnu čašu.
I kao da si znao, opijao me nježno.
Dodirom tijela, plesao samnom.
Maske, skinuli smo s lica, postali jedno
u sobi punoj dima
gdje trenutci postaše vječnost.
Volim te, a ne smijem ime da spomenem
- trag sijećanja ostao je samo.
Kada zažmirim, opet ja te vidim;
pred očima mojim, plešeš mojom maštom.
KALEMEGDANSKI ŠETAČ
Korak po korak sve dublje ulazim
u lavirint Kalemegdana .
Tražim istinu o ljubavi, sastancima
i rastancima ...
Ćutim tišinu našeg obećanja.
Sećaš li se?
Golubove smo hranili iz ruku,
posmatrali starca koji je sedeo
na klupi i čekao, čekao po ceo dan...( nju).
U suzama nam je pričao o svojoj ljubavi.
Osluškujem korak u maglovitom jutru.
Predamnom opalo lišće duboke jeseni.
Krije prošlost, suze, smeh i tugu
dve duše, koje kriju da vole se.
Njihovu tajnu samo Kalemegdan zna.
A negde u daljini guguću golubovi,
zaboravom setu mute.
Razmišljam o budućnosti dok držim
u ruci crven kofer nade
gledajući na Adu, savske sprudove.
O Bože, hoće li ovaj putnik s koferom u ruci
naći mesto, toplo gnezdo,
makar na klupi za dvoje, gde starac je brisao suze…
