Pisac Radovan B. Milić rođen je u Aranđelovcu 1955. godine. Živi i radi u Sloveniji, u okolini Celja 16. godina.

   Ja, na krštenju Miladin, sa nasleđenim prezimenom Svorcan, poznajem se sa Gospodinom Radovanom ravno 30 (trideset godina). Upoznali smo se na poslu, u preduzeću, u aprilu 1986, godine. Preduzeće »Rudnici i industrija šamota iz Aranđelovca«  bilo je decenijama po vrsti delatnosti najjače u Jugoslaviji, drugo u Evropi i

peto u svetu (na Planeti).
   Pošto smo ja i Radovan, začudo srpskom mentalitetu ostali zauvek prijatelji, Radovan me pozvao da prisustvujem njegovom predstavljanju (promociji) književnog stvaralaštva..     
   Promocija se odvila u gradskoj biblioteci opštine Topola, u geografskom centru Šumadije, koje-kude u Karađorđevoj potomačkoj geografiji. Prostorija biblioteke je bila popunjena građanima Topole, Aranđelovca i Beograda, koji su poreklom sa oplenačkih prostora. Atmosfera za vreme predstavljanja knjige bila je posebna, opuštena, harmonična i umetnički posećena duhom slobode, uljudnosti i svakih mogućih poštovanja.
   Pored Radovana B. Milića, o njegovoj književnosti je govorio i čitao recenzije Gospodin Igor Petrović, poznati književni stvaraoc iz Topole. I Radovan i Igor su plenili znanjem vođenja književnih večeri, poštovanjem publike, ne zamaranjem publike, jednostavnošću i kako se to moglo i laiku videti prirodom ljudske dobrote, vremenske mere i poentama u književnom stvaralaštvu Radovana B. Milića. Osećala se rutina i stručnost u poslu kojim se bave i Radovan i Igor. Radovan, u predstavljanju i kazivanju glavnih poentalnih pesama vezane za njegov pogled  na život, koji je već sada vremenska prošlost,  sadašnje vreme njegovog gledanja na budućnost i ogledanja iz budućeg života na moguću prezentalnost današnjosti.
   Igor, mladi i istinski gospodin Karađorđeve varošice jednako blistav u sopstvenoj umetničkoj potencijali i književnoj kritici koja može biti darovana više stručnosti, a manje umetničkoj talentovanosti.
   Dvojica promotera književnosti Radovana Milića su blistali u simetriji umetničke asimetričnosti. Jer simetrija u umetnosti može koristiti samo u metrici poezije, u ostalim segmentima literature postupa samo vektorskoj štetnosti.
   Književno veče je trajalo efektivno ljudskoj razumnosti promotera i koncentraciji publike koja je bila odmorena od svojih svakodnevnih stresova današnjice. Posebno je publika bila oduševljena postupanjem pisca Radovana Milića, vezano za poklanjanjem jedne knjige za svakog prisutnog po slobodi odabira od strane ljubitelja umetnosti, u ovom slučaju književnosti.
   Svaki zaljubljenik poezije dobio je na poklon po knjigu sa potpisom Radovana, tvorca lepih i misaonih stihova. Stihovi Radovana B. Milića su uglavnom pisani stilom  slobodnih rečeničnih misli koje se u poeziji zovu slobodni stihovi!
   Po završetku prelepe prave porodične večeri i nadasve prijateljskim ambijentom, koji je ostvaren pozitivnom duhovnošću svih prisutnih, nastavljeno je druženje u nekom topolskom prijatnom Restoranu uz hladno točeno pivo, podugačke priče društva koje se našlo i zapričalo.    
   Krunisanje predivnog književnog i ljudskog druženja bila je lagana zakuska za malo i odabrano društvo zaljublenika u neotuđene ljudske prirodnosti. Prisutni na prijatnom druženju posle promocije bili su Radovan Milić, Metka Obrul, Igor Petrović, Nebojša Jarebica, Miladin Svorcan i Miroslav Jovanović.

Neka rečenica o mentalitetu i karakteru pisca Radovana B. Milića.

   S obzirom da se ja i Radovan znamo tri (3) decenije, upoznao sam sve vrline gospodina Radovana. On nije Radovan Treći, već odavno Radovan Prvi. Jer fanatična je njegova hrabrost, upornost i energija da zatvori sve talente, kako kružnu ostvarenost koju mu rođenjem mogaše dati samo Gospod Bog, kao i svakom drugom čoveku. Obojica smo, neki od retkih prvoratnika mnogo pre 1990-ih godina, i poznati disidenti ludom vremenu, koji su stvorili nesrećni državnici teritorije stare Titove Jugoslavije. Znamo da smo nastanjivali hrabrost, odvažnost i ludost do mogućnosti samouništenja naše društvene stvarnosti. Radovan Milić je izuzetno hrabar i postojan, zna kad treba da »stane na loptu«, da je zaigra kad treba i imati ludo srce sa opasnošću da pogine i da je odigra kad oseti da je došlo njegovo vreme da ostvari zamišljene ideje. Jedan je od retkih koji zna dokle treba ići i gde je crvena linija  i kad se obačunati sa svim mogućim potivnicima i opasnostima. Nadasve po čemu ga posebno poštujem, to je da zna da da časnu reč, i da je ispoštuje, zna da bude junak i protivnik dostojan svakih poštovanja i poenta svih mojih razmišljanja o njemu. Zna da bude vitez – da odbrani druge ljude od sebe kad vidi da je prešao crvenu liniju i da bi ona vodila u tamni deo spektra, i života.
   Pošto liči na Miloša Obrenovića i po liku i po naličju i po struktri duhovnih i društvenih vrednosti i sklonosti, ja ga danas proglašavam za književnog Miloša Obrenovića, po čemu bi to priznanje trebalo zaživeti.  Nadam se da će moje razmišljanje slediti i svi drugi ljudi koji Radovana bliže poznaju.
   Na dan Gospodnji, 18 aprila 2016 godine, u Aranđelovcu, zatvorio sam svoju priču, pesnik, i sve drugo dobro, i loše što je u meni bilo, biva i biće sigurno, najgrešniji od svih  danas živih u ljudskom obliku živih bića, ja Gospodin Ilija Jovan Davidovina, na krštenju Miladin po rođenju Svorcan.
Amin.