U besciljnoj i dugoj šetnji bečkim ulicama, tamo negde posle ponoći, lagano, umorni od iskrenosti, dogovorili smo se da se rastanemo, ali samo za tu noć. Stisli smo jedno drugom ruku, onako kao što to uvek činimo u takvim prilikama, nežno, ovlaš se dodirnuvši obrazima i obrnuvši, u odlasku, svako ka svom pravcu. Bili smo prijatelji, samo prijatelji, sa natrunom ka višem i svetlijem cilju o kojem nismo nikada ni reč progovorili. Posle nekoliko načinjenih koraka,  okrenula se uhvativši moj

pogled za njom. Osetio sam da mi je još nešto želela reći, te sam  zakoračio, a gle, i ona je napravila još korak ili dva  prema meni.
   »Znaš, rekla je, ne osećam se dobro, nekako sam čudno umorna, pa bih te zamolila, ako bi hteo, da me probudiš odmah posle izlaska sunca. Znaš, u ono vreme, pre nego što mi se zraci ne poigraju sa kapcima, u vremenu kada nisam ni budna, a niti spavam, baš u to vreme bih želela da me probudiš?«
   Uprkos tami na trenutak sam joj spazio iskru u očima…
  »Uredu! Nije mi teško. Sa zadovoljstvom ću te pozvati, jer se i tako budim rano«.
  »Molim te, mislila sam… nismo daleko, a bojim se i da ne bih čula telefon, dođi… probudi me, vrata i tako ne zaključavam, moja Lara me čuva«.
   Na pomen Larinog imena, na trenutak sam pred očima stvorio sliku male, razigrane, kao sneg bele, ali i nestašno umiljate pudlice, o kojoj smo po koji put znali satima razgovarati.
   Tu noć, skoro da nisam mogao ni zaspati. Dugo, u sobnoj tišini, negde do pred zoru sam milovao njenu iskru i moje nadanje. Oči su me pekle i bolele od naprezanja, ali mi nije bilo žao. Žudio sam da ponovo opazim sjaj u njenim očima, sjaj, kakav mi se sinoć ukazao i sjaj za koji sam mislio da je kod nje odavno pretvoren u pepeo.
   Nešto malo pre, nego što će nacionalna Tv objaviti tačno vreme i pet sati, već sam  bio pod tušem.
   Prepuštajući se blagotvornom uživanju vode, iz ekrana su dopirali čarobni zvuci poznate Šubertove arije »Zdravo da si Marijo«, a nekako u isto vreme se oglasi i zvonjenje sa obližnje biskupijske katedrale. Umotan u ogroman frotirski peškir izađoh iz kabine, ostavljajući oblak pare iza sebe. Nehotično pogledah kroz prozor na istočnoj strani malog bečkog stana pomislivši, kako bi krasno bilo da se ovog jutra rodi ljubav, baš kao i onog, kada je Anđeo gospodnji saopštio Mariji da je zanela po Duhu Svetomu. Pogledah još jednom prema nebu, sunce samo što ne beše zarudelo, navukoh na brzinu izbledele farmerke, jedva pronađoh zaturenu majicu, pa odmoran i svež izađoh na ulicu.
   Probijao sam se kroz jutarnju gužvu i masu užurbanih ljudi, menjajući nekoliko prevoza do konačnog odredišta.
Stigao sam.
   Da, to je bila njena kuća. Nisam se mogao složiti sa njom, da nismo daleko jedno od drugog, ali, verovatno je, dok je to izgovarala, mislila upravo na onu uzvišenost blizine, koja nas je spajala i koja je kao tajna živela u nama, plašeći se da je izgovorimo na glas. Zaustavivši se ispred odškrinute kapije, na trenutak se osetih kao lopov, koji je došao po svoj plen. Kao lopov koji je došao ukrasti ono što mu pripada, ono što želi i voli. Znao sam da ona ima veliko srce i želeo sam komadić za sebe. Ipak, nisam zbog toga bio tu. Poželela je da je probudim odmah po izlasku sunca, a evo, sunce se već uplitalo u bogatu ogromnu krošnju rasvetale trešnje u dvorištu.
   Za to vreme, kuća je spavala snom pravednika. Tiho, na prstima, da je ne uplašim, stupio sam u njenu odaju. Prostorija je mirisala prirodnom jednostavnom lepotom slobode o kojoj je sanjala i vlastitom vizijom njene sreće inspirisanom uživanjima u malim stvarima. Njen život je bio poezija, a ona je bila moja najlepša pesma. Zastadoh opčinjen najnovijim mirisom parfema.
   Znam da sam u njenom srcu imao posebno mesto, ali ja sam želeo više od toga. Znam da joj je prijatno u mome društvu, ali je uvek nedostajalo ono malo, ono obično – klik, kako bi i njena hemija proradila. Iskustvo me je upozoravalo da ne smem prenagliti, da moram čekati da se sama otvori, čekati da mi počne verovati, da shvati da se radujem njenim uspesima kao da su moji i čekati da shvati da je to ljubav za ceo život.
   Za divno čudo, Lara je bila potpuno tiha. Ni da zalaje ni da se uznemiri, već kao da se nasmeja iznenadnoj poseti. Skoči sa postelje, onjuši me, i shvatih da mi je ustupila mesto poželevši mi dobrodošlicu.
   Pokrivena tankim čaršafom, devojka je spavala mirnim snom. Da li je i šta je sanjala ne znam? Sedoh pored njenih nogu. Ležala je na grudima, a raskošno bajne obline poput peščanog sata, uzak struk i veća stražnjica su joj se ocrtavale ispod pokrivača. Uprkos jutarnjoj svežini, dlanovi su mi već bili znojavi. Kolebao sam se i smišljao način kako da je probudim, jer sunce samo što joj nije zakucalo na prozor. Prekrasno je izgledala, i beše mi žao da je vraćam u stvarnost. Smatrao sam da je stvorena za više ciljeve, da su njeni ideali bili mnogo svetiji od onih u drugim ljudima, i poželeh da je još koji minut gledam. Nežna, negovana i lepo oblikova stopala su joj virila ispod čaršafa.  Tiho, lagano, bešumno, baš kao vešt iskusni lopov, ispružih drhtavu ruku ka pokrivaču, koji kao da skliznu sa njenog tela, ili mi se to samo pričinilo tog momenta. San, iskra i vatra mi prostruja damarima. Čudesno lepa, gola, sa šakama ispod golih grudi, ležala je anđeoski čista. Tako kuđena, a tako čista! Drhtao sam. Poželeh da mi se prsti pretvore u najmekše perje ispod krila Žar-ptice, pa da njima milujem to božanstveno telo. I zaista. Pređoh joj prstima po baršunastoj i mirisnoj koži. Milovao sam joj vrat, ramena, klizio perjanim dodirima niz leđa, milovao bokove, mazio joj izvajanu stražnjicu i uživao u toplini unutrašnjih strana njenih butina. A, ona, niti je spavala niti je bila budna, već baš kako je želela. Sasvim polako, i potpuno polako, bez naglih pokreta je okrenula glavu ka drugom kraju jastuka prigrlivši ga čvrsto. Njena duga kosa boje starog konjaka, ili pokošenog sena joj se razlila po leđima. Moja želja ju je milovala. Bila je potpuno mirna, gola i blistava u svoj svojoj lepoti, baš kao nevinost, kao čednost. Ćutala je i uživala. Ljubio sam je, a njene oči se nisu otvarale.
   I…. Pre nego što sam se odlučio da je probudim, pogledao sam ka prozoru, jer mi je sunce već uveliko bilo za petama, bubnjajući svojim zracima o staklo. Osetio sam njene ruke oko svog vrata. Stisla me je snažno, zaglila i poljubila.
  »Hvala ti Anđele moj«, izgovorila je, i još uvek dremovna, ali srećna, istovremeno je obe ruke podigla visoko iznad glave u vazduh. Zasijala je u svoj svojoj ženskoj lepoti. Shvatih da volim tu ženu, ali da još nisam osetio ono njeno - klik. Odlučih da čekam, jer znam da će i ona mene zavoleti. Pomilovah je zadovoljno i srećan zbog njene sreće poljubih je u izvajane grudi. Nije se bunila.
   Na vratima, u odlasku, Lara se besno zalete u moje noge, zgrabi me za nogavicu i ljutito režeći, povuče me ka krevetu svoje gazdarice. Želela je da ostanem.
   Nas dvoje, ona i ja se pogledasmo zadovoljno. Razumeli smo Larinu želju, i razumeli da smo blizu, vrlo blizu zajedničke sreće.

Radovan B. Milić
Slovenske Konjice,
22. 04. 2016