Burović Kaplan, rođen u Ulcinju 1934. godine, u jednoj od najistaknutih porodica tog grada, Perasta, Herceg Novog i Hercegovine, koja je odigrala značajne istorijske uloge u istoriji Crne Gore, Hercegovine i Bosne, kao i mnogih drugih zemalja Balkana, Evrope i sveta. Maturirao je u Beogradu i diplomirao se dva puta, na Albanologiji u Skoplju i za književnost u Tirani. Radio je kao glavni i odgovorni urednik beogradskog lista ISKRA i kao profesor književnosti u Tetovo (Makedonija) i Ljušnje (Albanija). Hapšen je u Jugoslaviji i Albaniji kao disidentni književnik, osuđen ukupno na 43 godine
monstruoznog zatvora, gde su pokušali više puta da ga i fizički likvidiraju, pa mu je i u Jugoslaviji i u Albaniji razorena porodica. U Albaniji, gde je stigao kao politički emigrant na putu za SSSR, po izdržanom zatvoru u Jugoslaviji, masakrirana su mu i deca, dok su njega 10 (deset) puta na živo odrali tražeći od njega da se odrekne svoje jugoslovenske, srpsko-crnogorske nacionalnosti i državljanstva, pa i njegovih društveno-političkih ubeđenja.
Istakao se kao publicista, književnik, naučnik i posebno kao borac i heroj za slobodu i demokratiju, Mandela Albanije, Balkana i Evrope. Svojom poemom BOJANA (Dubrovnik 1952) on je disidentni književnik Br. 1 Jugoslavije, Evrope i sveta, dok mu je roman IZDAJA (Tirana 1965) proglašen za glavno delo albanske proze svih vremena, pa mu je od albanskih vlasti uveden i u službeni program književnosti za škole svih kategorija i universitete. Kao naučnik on je poznat na sve strane sveta posebno njegovim albanološkim tezama, po kojima Albanci nisu ni autohtoni, ni Pelazgi, pa ni Iliri, dok je kao književnik proglašen za počasnog člana Akademije nauka i umetnosti Albanaca. Kao profesor i doktor nauka imenovan je za sekretara Otseka za jezik i književnost te Akademije. Za svo vreme tamnovanja, kako u Jugoslaviji, tako i u Albaniji, njegova su dela bila zabranjena. Faktički i dan-danas su mu zabranjena. Dok mu ni jugoslovenske (srpsko-crnogorske i makedonske) ni albanske vlasti ne objavljuju ništa, privatno on je objavio do sada 140 dela, od kojih su mu neka doživela i peto izdanje, pa i tiraz od 100.000 primeraka. Jedno od njih, zbog posebne važnosti, objavljeno je i uz blagoslov dr Amfilohija Radovića, mitropolita crnogorsko-primorskog.
Zbog njegove konsekventne borbe protiv stalinizma (posebno protiv titoizma i enverizma) i strogo naučnih demaskiranja albanskih falsifikata istorije albanskog naroda, Albanci su ga osudili na smrt i preko interneta pozvali svoje junake da pođu u Ženevu, gde aktuelno živi, da ga ubiju. Preko interneta su mu očitali i opelo. Do sada su na njega izvršili Albanci više atentata, uz aktivno učešće i jugoslovenskih vlasti, aktuelno srpsko-crnogorske i makedonske, koje mu se ovako zahvaljuju za njegov izuzetno značajan doprinos stvari integriteta njihovih državnih granica i – posebno – stvari Kosmeta i razgraničenja sa Albanijom.
Srpski narod ga odlikovao zlatnom krunom, proglasio ga za Srpskog viteza, pa i za Svetog ratnika. Iz Rusije su mu ličnim potpisom kozačkog atamana puk. Vojislava Vidakovića stigla dva odlikovanja: Sveslovenska nit i Aleksandar Nevski. Srpska Pravoslavna Crkva ga odlikovala zlatnim likom Petra II Petrovića Njegoša. Na sve strane se govori i piše da je zaslužio da mu se za života podigne spomenik sred Beograda, pa da je kao retko ko zaslužio i Nobelovu nagradu, ne samo za njegovu herojsku borbu za slobodu i demokratiju, već i za naučna otkrića, pa i za značajna književna ostvarenja.
Nema ličnosti na svetu koja se borila, doprinela i žrtvovala kao i koliko on za stvar slobode i demokratije; nema ličnosti na svetu koja je demaskirala stalinizam kao on, niti koja se borila i bori kao on protiv šovinizma i rasizma. Za srpsku stvar Kosmeta nema te ličnosti koja je doprinela kao i koliko on. Zasluge akademika, prof. dr Kaplana Burovića su prevazišle nacionalne okvire. Svojim stavom, borbom i stvaranjem on danas pripada celom svetu.
Kao pesnika pretstavljamo ga našim čitaocima ovim ciklom pesama.
OKO TRPEZE
H.R.
Mom milom batiću.
Pogled po trpezi svima šara žedan,
Jer creva nam krče za kapljicom ulja;
Po loncu veslamo, al’ od nas nijedan
Ne može da nađe ni zrno pasulja.
Otac, majka – ćute…Braća, sestre – jedu,
Kukuruznim hlebom stišavamo creva…
Svakome se jasno vidi u pogledu
Da mu oko srca raste klupko gneva.
Ustajemo nemi, kao da smo svisli.
Majka Boga moli za hleb naš svagdanji,
I dok otac s tugom o nečemu misli,
Plačnim glasom reče bratić naš najmanji:
“G’adan cam ja, tata…O’de pa’če meca…
(Ručicu malenu svome bedru muva!)
Otkinite meni…(Svak se namah štreca!)
…Za cve neka mama cupu njime ckuva…”
Grom iz vedra neba! Ne, smrt ništa nije!
S bolom majka ljubi, teši našeg brata,
Vrcaju nam suze, al’ ih svako krije,
Dok otac, k’o vihor, izlete kroz vrata.
Niš,
Jesen 1949.
B O J A N A
- Fragment poeme -
KOČI DZODZE-u,
član Politbiroa CK PR Albanije.
Vijuga se,
teče,
juri,
Kraj blatišta
k moru
žuri.
Mutna joj je
voda
sva,
Blatna,
žuta
i bez dna.
Obale joj
s obe
strane,
Pritisnule
ljute
rane.
Kuka,
stenje,
šumi, bruji,
Dotle vetar
nad njom
struji.
Miluje joj
lice
bledo
I šapuće:
- Ne plač',
čedo!
- Teci dalje!
Teci!
Teci!
- K moru hitaj!
Jade
reci!
- Kaži
što si vid'la
tamo,
Na Golgoti1,
oj
B o j a n o!
?
Dubrovnik,
Prva jesen 1952.
________________
1) Golgota – oblast u Izraelu, gdje se misli da je raspet Isus Hristos. Simbolizuje mjesto patnji i bijede, stradanja i mučenja.
MONA LIZA
Svetlom umu
Marije Kiri – SKLODOVSKE.
Da sam Mona Liza1) rekla bih svom tvorcu:
-Što ne nisi nazv’o ti Marijom Kiri?!2)
Cenili bi više u svakome dvorcu
Slavu njenog uma što se svetom širi.
-Što me nisi njenom ovenčao slavom,
Da me svet ne gleda samo kao ženu;
Kroz život smo uvek mi znale i glavom
Opštoj sreći služit’ pod ma koju cenu.
Da sam Mona Liza osmeh bih taj davni
Smenila u prezir za bestidnost ljudi,
I skandal bih svetom izazvala javni,
Da se na dnu groba i sâm tvorac čudi.
Frine3), Laise4) gole nude se sa zida
Svake galerije, k’o sred kupleraja…
Naša mila sestro, zar to nije svida
Preminulog sveta, “izgubljenog raja”?!
Da sam Mona Liza prezrela bih slast,
Sa zida bih sišla, snela sve po broju,
Pa u okvir zlatni smestila bih čast:
Mariju i Žanu5), komsomolku Zoju6).
Beograd,
Januar 1954.
_________________
1) Florentinka Mona Liza je supruga nekakvog Frančeska del Giokonda. Po njenom liku Leonardo da Vinči je naslikao jedno od svojih glavnik dela, nazvano “Giokonda”.
2) Marija Kiri Sklodovska (1867-1934),- Poljakinja, koja je sa svojim suprugom Francuzom Pjerom Kiri otkrila radium i dobila Nobelovu nagradu.
3) Frina,- starogrčka kurtizana (IV vek p.n.e). Bila je ljubavnica vajara Praksitela, koji ju je često upotrebljavao kao model za svoja dela, zbog njene vanredne lepote.
4) Laisa,- ime mnogih starogrčkih kurtizana, među kojima je najpoznatija bila prijateljica Alkibijada. Služile su tadanjim vajarima i slikarima kao modeli.
5) Žana d’Ark,- francuska heroina (1412-1431), koja se borila za oslobođenje Francuske od engleske okupacije.
6) Zoja Kosmodemjanska,- ruska heroina, komsomolka, koja se borila za oslobođenje svoje domovine od nemačkih fašističkih okupatora.
?
CAJKAN
Mrk
Brk
Gordo svija,
Oči
Boči
Baš k’o zmija.
Svi
Mi
Ništa nismo,
Pravi
Mravi
I to – bismo.
Muk
Stuk
Čim se čuje,
Svako
Jako
Nekud pljuje.
Drugo
Jugo
Što ti može?!
Sad
Hlad
Kosti glože.
Mrk
Brk
Dok se svija,
Nema
Drema
T u t u n i j a.1)
Bitolj,
Januar 1958.
______________
1) Tutunija – Jugoslavija. Ovo ime je stvoreno skraćivanjem poznate Čika Jovine kovanice Jututunija, a ima smisao tu – onde gde smo.
DOBAR DRUG
Dobar drug vredi više od brata,
Ne mo’š ga platit’ tovarom zlata.
Gde brat ne može ruku podati,
Glavom će svojom dobar drug stati.
Sudska sala,
Tetovo, 18. juni 1959.
NJEGOVA REČ
Drugu V.I.L.
Reč je njegova i barut i plamen,
Iskri se žarom kao kremen kamen.
Čim je gde čuju lednici se tope,
Proleće cveta na njegove stope.
Reč je njegova balsam naših rana,
Bez nje svemirom ni sunce ne grana!
Dubrovnik,
Druga jesen 1952.
DUBROVČANKA
Kad s’lazi Stradunom1) lepotom blista,
Ni da je Danica2) sišla sa neba.
Da si mrtav, brate, uskrsnuti treba,
Videt’ je, pa opet mreti odista.
Nežnim, lakim hodom divlje košute,
Oko sebe radost razdaje svima;
S osmehom od svakog pozdrave prima,
Ni da skuplja ruže gradom rasute.
Boginja lepote ravna joj nije
Kad se plažom šeće rasplete kose;
San li su il’ java te noge bose?!
Kakve li to čari prslukom krije?!
I još kada pliva, kad na hrid staje,
Primorkinja vila rek’o bi da je.
Dubrovnik,
Januar 1953.
_________________
1) Stradun – glavna ulica u tvrđavi Dubrovnika.
2) Danica – boginja lepote.
DOĆI ĆU!
Deci svih uhapšenika na svetu.
Koliba je hladna. Ničega nema.
U očima dečjim - ledene suze.
Razumeli niste što sudba sprema
I koja to neman oca vam uze.
Bezbroj vas pitanja u korak prate,
Gložu vaša srca…i majke…jadnoj,
“Hoće l’ doći, Duško, de kaži, brate?”
“Naš je tata, Šano…u ćeliji tamnoj!”
Od studeni drhte na mokroj slami.
Da me u snu vide žudno prizivaju…
...Doći ću, anđeli, tu – u toj tami,
Poljupcima toplim, ma da ne daju,
Pokriću vas nežno, jer vi ste sami…
Doći ću! Doći ću…i ja…na kraju!
Zatvor u Burelju,
Albanija, 03. novembar 1973.
DRŽITE SE !
Pitate za oca – lažima vas kljuju,
Krv prečistu vašu dan za danom truju.
Vi tražite oca – pesnice vam daju…
Držite se, deco, patnje su pri kraju!
Zatvor u Burelju,
Albanija, 27. maj 1975.
* * *
Pregorak je hleb, majko, u tuđin
I nemiran san,
I oblačan dan,
Svakome smo za sve sumnjivi i vini
Ljušnje – Albanija,
Februar 1963.
