"Stavi svoj život u stihove. I opet ti kažem: stavi svoj život u stihove, ako hoćeš da osetiš život univerzalni, i da budeš s njim u vezi i harmoniji. Možeš biti analitičar pesme, no ne zaboravi pevati pjesmu. Pesnički kritičari žive u miru, a pesnici samo žive. Analiza umrtvljuje, pesma oživljava. Samo poezija može uskrsnuti prozu. Poezija je nikla iz drveta života, a proza iz drveta spoznanja. Svi govorimo: "Laž je malotrajna, a istina je večna." Zašto poezija duže živi od proze, ako ne zato što je ona bliža istini, bliža životu? I tako, ako staviš svoj
život u stihove, bit ćeš bliži istini, bliži životu."
Nikolaj Velimirović
Poezija je suptilan odnos pesnika prema sebi, životu, svetu, duhovnosti, prirodi. To je jedan svestrani stvaralački proces u kojem učestvuje celo biće autora. Zato je ona osećajna, nežna, duboka, privlačna i trajna. Poezija je prava oda životu, pohvala, radost, sreća, ljubav, u njoj se slavi i stvara život. Ona je istinsko i toplo oslikavanje života, sveta, prirode, svemira, kroz prizmu pesnikovih želja, doživljaja, poruka i pouka. Možda u savremenoj poeziji ima malo više patetike. Ne može srce drugačije. Kad čoveka obuzmu osećanja, savlada zanos, on stvarnost pretvori u želje, on mašta, sanja i piše o tome. Svaki deo pesnikovog bića sjedinjen je s pesmom, ispunjen njom do poslednjeg daha i atoma snage. Kao muzički komad muzikom, kao pozorište glumcima i publikom, kao more vodom, kao nebo zvezdama, kao košnica pčelama, kao livada cvećem… kao svet životom.
Pesnik živi sa pesmom, sa njom diše, misli, sanja, spava, budi se, želi, stvara, radi, putuje, trči, igra, peva, tuguje, voli, ljubi. Pesma, to je pesnik, sve jedno da li piše o sebi i svojim doživljajima, željama i težnjama, ili o nekom ili nečemu drugom. Pesnik daje pesmi svoj pečat, notu, boju, sliku i muziku svoje duše, svoga srca i dara. Ni jedna književna vrsta, niti umetnost uopšte, ne može dirnuti čoveka u srce i dušu kao pesma, poezija, lirika. Poezija je rado čitana, jer je zgusnuta i duboko osećajna. U njoj je stih po sadržini nekada velik kao stranica knjige, a pesma kao roman. Pesnik, kao i pesma, treba da bude ono što jeste, original, kao i svaki čovek koji je individua za sebe i različitost i bogatstvo za svet.
Nikakva kopija drugog, jer se kopija prepoznaje i prolazna je, ne sviđa se nikom, pa ni onom koji je kopira, jer nema u njoj zadovoljstva, jer zna da nije njegova, jer nije izašla iz njegove duše i srca, iz njegovog sveta. Poezija, pesma, treba da je takva, da kada je pročitamo, u srcu nam bude toplo, da je zadržimo u pamćenju i sećanju kao neki naš lepi doživljaj. I da inspiriše i čitaoca da razmišlja, da mašta i stvara.
Pesma treba svojim sardržajem i porukama da zahvati celo biće čitaoca, njegovu misaonu, osećajnu, estetsku i moranu stranu! Da čitalac kao i pesnik doživi pesmu i zauzme stav prema njoj, prema njenoj sadržini i poenti. Poezija povezuje ljude, čini život lepšim, stvara mir i ljubav među ljudima, bez obzira na pojedinačne razlike u bilo kom pogledu. Pesnici su najveći humanisti. Poezija je sveobuhvatna spoznaja svega, života i smrti, ljubavi i mira, prijateljstva među ljudima, i nemira i mira u ljudskoj duši, ali i u svetu uopšte. Pesnici su optimisti u svakom vremenu. Oni svojim delima idu ispred vremena, oni su ta elita koja stvara i kristalizira u kulturi ono najlepše iz života, iz srca i duše, iz sveta. Nema loše poezije, ima različite poezije u svemu, u stilu, stihu, dubini, snazi, željama, porukama. To je izliv iz srca i duše, slika života, misli i osećanja pesnika o svemu...
Pesnik je svet u malom...
Mr Avdulah Ramčilović
