Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik
Ovih dana je akademik, prof. dr Kaplan Burović završio pisanje i poslao za štampu dva nova djela. KNJIŽEVNIK i ISTINA JE NEUNIŠTIVA. U prvom djelu se zauzeo istorijom njegove pripovijetke „Književnik“, koja je 1959. godine izneta pred sud i na bazi koje su Akademika optužili i osudili za neprijateljsku propagandu, u Tetovo – Makedonija. U drugoj knjizi je sakupio njegove studije i dopise, koje je objavio po raznim organima štampe u toku 2017.godine.

Iz knjige KNJIŽEVNIK preštampavamo poglavlje PRIPOVETKA „KNJIŽEVNIK“ I POEMA „BOJANA“.

Treba znati da sam ja još 1952. godine, znači punih šest godina ranije (prije hapšenja !), objavio u Dubrovniku disidentnu poemu BOJANA, gde sam Jugoslaviju Josipa Broza Tita nazvao otvoreno ništa manje već GOLGOTOM.

         Obale joj s obe strane
                                 Pritisnule ljute rane...
                                 ...
                                 Kaži što si vid'la tamo,
                                 Na Golgoti, oj Bojano !

Tu sam poemu, naredne godine, preštampao u Beogradskom listu ISKRA i u Zagrebačkom časopisu POLET. U maju 1954. uzeo sam sa njom učešće i na konkursu poezije i dobio prvu nagradu, pa i posebnu diplomu priznanja. Kako saznajemo iz štampe, ova je poema prepisana rukopisom iz štampe i razdata na čitanje studentima Beogradskog Universiteta, a razdao sam je i ja lično, gde god sam mogao. Izneo sam je i u zidne novine radnog odreda, gde sam otslužio vojni rok, pa sam je i preveo na makedonski jezik, zatim i na albanski, pa na francuski. Lično sam jedan njen štampani primerak dao i makedonskom pesniku Venko Markovski, koji je po ugledu na nju napisao svoju disidentnu poemu SUVREMENI PARADOKSI, zbog koje su ga tresnuli u stratište Goli Otok.1
I eto, ovo delo, čisto disidentno, najflagrantnije antititoističko, nisu mi ni spomenuli ni pod istragom, niti pred sudom, u nijednom dokumentu mog suđenja i kažnjavanja, što možete videti u mom delu TITOISTIČKI SUDSKI PROCES, gde sam faksimilno objavio sva dokumenta tog procesa, koja sam našao u mom dosijeu pri Državnoj aršivi Republike Makedonije.
Postavlja se pitanje: Zašto su se Titoisti uhvatili za moju neobjavljenu pripovetku KNJIŽEVNIK, napisanu na jednom stranom jeziku i sa jednim očitim lapsusom, greškom, imajući disidentnu poemu BOJANA, napisana i objavljena na domaćem srpskom jeziku, službenom, očito antititovska tvorevina, pa i bez nikakvog lapsusa ?!
Poema BOJANA, kako se to jasno vidi iz njenih stihova, koliko je antititoistička, toliko je i antienverovska, dok su ovi Titovci inscenirali sve protiv mene kao da sam bio Enverovac (pa i Albanac po nacionalnosti !), šta više i veliko-albanac, nacionalističko-iredentistički nastrojeni Albanac, iako su sasvim dobro znali da nisam po nacionalnosti ni Albanac, kamo li i burzuaski proizvod albanskog naroda. Poema BOJANA ne samo što ne dokazuje to njihovo pretendiranje, već i pobija to. Iz nje se jasno vidi da nisam ni najobičniji Albanac, ni po nacionalnosti niti po duhovnom nastrojenju, kamo li i veliko-albanac, nacionalističko-iredentistički nastrojen, kako su me oni nastojali da učine svojom zločinačkom, antizakonskom policijskom obradom, pa me takvog i prikazali preko njihove optužnice, da bi tako opravdali moje hapšenje i kaznu koju su mi dali. Ovo je prvo.
Drugo, što nije manje vazhno: Od 1954.godine Titoisti su nastojali da afirmiraju Milovana Đilasa kao disidenta Br. 1 Jugoslavije, a makedonski Titoisti, nešto kasnije, i svog Venka Markovskog. Poemom BOJANA ja ispadam prethodnik ne samo Venka Markovskog, već i Milovana Đilasa ! Titoisti, ni tada niti sada, ne mogu da me zamisle ni kao običnog disidenta, kamo li i kao disidenta Br. 1 Jugoslavije. Neki kažu i Balkana, Evrope i sveta – što Titoiste i – posebno – Enverovce čini da pobesne.
Mislim da su ovo razlozi što su prećutali i što dan-danas ćute o mojoj poemi BOJANA, praveći se kao da je ne vide, ne poznaju, u očitoj nemogućnosti da mi je poreknu, kao što su Albanci urlikali i urliču poričući i postojanje svoje Akademije nauka i umetnosti, koja me proglasila ne samo za običnog akademika, već i za počasnog člana te njihove Akademije. Da ne govorimo o onima koji mi poriču i autorstvo disidentnog romana IZDAJA, pa i lično ime, da ja – nisam ja! U saradnji sa Titoistima izmisliše da nisam ni sin moje majke, one koja je rodila i komunistu, pukovnika Dževdeta Resulbegovića, pa se i borila kako je znala protiv jugoslovenskih komunjara, podržavajući svog sina Kaplana kako je to znala i umela.
Naše dobre, mile majke, koje nas se nikada ne odrekoše !
Tako su, umesto poeme BOJANA, kao corpus delicti mog „zločina“ uzeli tu pripovetku, gde nema apsolutno ništa ni protiv Jugoslavije i jugoslovenskih naroda, niti protiv narodne vlasti i socijalizma, ponajmanj protiv bratstva i jedinstva. Ali jeste, polazeći od činjenice da je događaj konkretan, preživljen u JNA, on indirektno, sa pozicija disidencije, razgolićava i stigmatizira tu jugoslovensku titoističku stvarnost, svakodnevne policijske provokacije i policijske obrade nesrećnika, predodređenih da se hapse, stvar ova koja ih je zabolela, jer su bili svesni da to nije izraz narodne i socijalističke vlasti, već upravo te njihove uzurpacije, te njihove socijal-fašističke vlasti.
Prećutanje moje poeme BOJANA demaskira UDB-u, titoističke vlasti Jugoslavije i Josipa Broza Tita, za insceniranje sudskog procesa protiv mene, pored puno ostalih dokumenata i činjenica tog procesa, iz kojih se jasno vidi da Tito sa njegovom klikom nisu poštovali nikakve zakone, pravila i principe. Cilj im je uvek opravdavao sredstva. A to znači da nisu bili narodna vlast, ponajmanje i socijalistička, komunistička.
Ili narodnu vlast, socijalističku, komunističku vlast, karakterišu ova insceniranja sudskih procesa i bespravno likvidiranje sasvim nevinih ljudi ?! Ili nisam mojim životom i stvaranjem, mojom borbom za narodnu vlast, za socijalizam i komunizam, dokazao ono što je na mom suđenju izjavio preko svoje poslednje reči i sâm javni tužilan Gavril Nešeski, da sam bio i da se on nada da ću ja i u buduće biti konstruktivan građanin Jugoslavije ?!
Konstruktivi građani nisu vršili nprijateljsku propagandu protiv narodne vlasti. Naprotiv, oni su se borili i bore se za narodnu vlast, za socijalizam i komunizam, činjenica ova koju sam upravo ja pokazao i dokazao postojeći na tom frontu kao niko drugi do danas.
Ili su oni, moji tužioci i sudije, titoističke vlasti (Pa i enverističke !), dokazali njihovu presudu ?!
Da je možda nisu dokazali rasparčavanjem Jugoslovenske zajednice naroda u srednjevekovne feudalne posede ?! Ili sramnim bratoubilačkim i monstruoznim verskim ratom u Bosni i Hercegovini ?!
Da to nisu dokazali političkim „pluralizmom“ i očitim vraćanjem nazad, u „kapitalizam“, koji još uvek nemamo ni u Srbiji niti u ma kojoj drugoj eks-zemlji „socijalizma“ ?!
Moje držanje po zatvorima Jugoslavije i Albanije, moja borba za slobodu i demokratiju, protiv stalinizma (I titoizma, jugoslovenskog stalinizma !), moje književno i naučno stvaranje dokazalo je do te mere moju punu nevinost, sa jedne strane, i njihovu, titoističku kriminalnost, sa druge strane, da me i Srpska Pravoslavna Crkva, lično Mitropolit dr Amfilohije Radović, bez obzira što ja nisam ni od pravoslavnih roditelja (Moji su roditelji bili muslimani !), bez obzira na to što sam i ateista, preko svega – bez obzira i na to što sam komunista, odlikovala svojom najvišom zlatnom medalom „Petar II Petrović – Njegoš“.





______________
1) Za opširnije o V.Markovskom i njegovoj disidentnoj poemi vidite moju studiju PESNIK VENKO MARKOVSKI I JA, objavljena u mom delu ODAN I ODRAN, Ulcinj 2011, str. 58.