Милорад Куљић - аутор романа

Прилично уморан, вративши се са промоције мојих књига у Новом саду, 22. 02. 2018. године, по навици „прелиставам“ догађаје протеклог дана. Поноћ је давно минула. Ја још увек прелиставам нове књиге које сам добио да правим план читања/уживања. Не осећам се добро. Температура ми је 38,3 степена Целзијуса. Слова неоштра, играју пред очима…

Опирем се умору, покушавам бити јачи. У рукама ми је књига Милорада Мише Куљића „Плеурат“ роман о старословенском времену. Коричењу прва замерка – меки повез, али и похвала за дизајн. Задња корица лепо изгледа. Читам запис на њој, јер је тај запис најчешће оно што је најјезгровитије казано о самој књизи:
Рецензент, књижевник Радован Влаховић, између осталог је рекао:
„За све оне који хоће да знају више, да продру дубље у суштину нашег национа, а да се не баве сувим, етнолошким, антрополошким и археолошким чињени-цама, препоручујем да се укрцају на овај уметнички добро саграђен брод – роман и да се отисну на пучину где ће спознати колико је нашим прецима требало обичног митолошког знања како би савладали непознанице које им је природа у свом обиљу даривала“.
Мерим поново температуру. Висока. Преко 39. Лек, вода, вода, вода…  Хладно ми је. Не слутим ни да је већ близу три сата од пола ноћи, а ја ишчитавам 79. страну… Остављам књигу, али сна нема. Изгубио се негде на далеким ратиштима рода мога… Четири сата. Ја стигао до сто прве стране. Слова све јаче дрхте. Лаку ноћ.
Сутрашњег дана нисам могао читати. Тек увече, па онда ноћу. Помало. Сутра дан опет и ноћу поново. Стигох до краја.  Сада ваља мало одморити да се слегну први утисци…
… Ево ме сада са прочитаном књигом трећи пут. У ушима ми одзвањају речи господина Влаховића: “За оне који хоће да знају више, да продру дубље у суштину нашег национа…“, а ја и желим и хоћу и више и дубље. Читам све наново. Бележим. Држим пред собом мноштво књига које ми омогућавају да пронађем оно незнано/сакри-вено/неказано. Успут се често питам где смо и када изгубили нит сами са собом. И зашто! Зар нисмо на тај начин заборавили и сами себе.  Намеће ми се мисао/питање: када човек заборави нешто,  нпр. себе – заборави много тога и себе посматра као неко друго, непознато, одрођено биће. Аутор ове књиге, књижевник Милорад Мишо Куљић из Новог Сада, чини ми се тако, успео је пронаћи себе/нас изгубљеног и заборављеног на неком сметљишту историје коју су други писали, са за сада нама недовољно познатим циљевима, уништавајући нас тако лагано и трајно да и нисмо приметили на који начин, када и како.
Милорад Куљић ушетао је у то наше старо време, тихо и одважно и уз све почасти наших племеника открио/објавио наше старо постојање и својим маштовитом погледима шетао у давном времену, незнано у ком животу, био сведок, можда и активни учесник тока тог дела заборављене историје коју нам не казује као сведок него баш као учесник, не дајући непотребне коментаре, него живе речи. Он све то износи на једноставан начин, речником савременог човека/писца, осим што веома зналачки користи наша стара имена, календар, топониме, називе богова, и изврсно следи радњу/догађаје од момента када главни и најумнији јунак/личност  романа Плеурат, роб на римској галији, постаје утопљеник (невољник), а потом доспевши на Брадилов (ђенеров) двор доспева да својим мудрим поступцима и речима попстане омиљени врач, медикус, човек од високог поверења - саветник, чувар државне касе, дипломата и на крају краљ свих илирских провинција.
Овако, верујем, може урадити само добро маштовит, довољно образован човек и особа са великом способношћу изражавања у писменом облику. Милорад Куљић, то сигурно јесте. Истинско је уживање дружити се са јунацима његове књиге од којих се читалац не одваја. Треба осетити и простоту и доброту душа његових јунака. Треба разумети време у коме и о коме казује наш књижевник. То је време, чини се давно прошло, време за које нисмо ни знали да смо постојали. Време у коме смо се ми осећали Ми. Време када је наша реч/реч наших предака била тврђа од гранита, када је она пекла као ватра, сјала као Сунце, али и лековита била: дајући и утеху и наду, учвршћујући веру/поверење. То је време када су наши преци/саплеменици имали свој календар и рачунали су време по њему, а оно се од данашњег рачунања времена разликује за само 5508 година.

Описано време и догађаји дешавали су се око 2700 година пре Христа. Писци и хронолози тога доба, наши далеки преци и сродници, користили су тај календар и бележили време по њему. Милорад Мишо Куљић не помиње да је то стари српски календар. Верујем да то чини одговорно. Тада још увек наше саплеменике и наше родбинске претке нису називали тим именом. У току дугог трајања и деловања, историја је била неумољива и увек остављала траг победникових слова/виђења, па се током великог протока времена и истинити догађају извитопере, забораве и често постају мит, а миту као миту често се даје више замерки и невере него је то заиста потребно, тако истина постаје непозната, заборављена, отуђена.
Милорад Куљић нас врло вешто и одговорно подсећа на то „наше рачунање времена“. Задивљује и сам начин описивања догађаја. Он је директни учесник/посматрач. Ништа не препушта зубу времена да би нешто заборавио/избрисао. Он је за ово своје писање морао претходно много читати, много научити, тако да из овог његовог романа и ми можемо црпети наук за себе. Имена која аутор користи су давно заборављена имена, он уме да их користи и изговара. Зар нам и данас нису у употреби имена: Горчило, Дојчило, Момчило, Страило…  Тако је и са именима животиња. Занимљиво је да аутор познаје масу богова који су били заштитници наших саплеменика, а они, ти наши преци многобожачки, умели су умилити се својим боговима и ретке казне њихове чиниле су своје вернике несрећним. Никада до сада нисам ни знао да смо имало толико богова и да смо били тако искрени верници.
Милорад Мишо Куљић у лику Плеурата проналази и открива једног од најумнијих владара тога времена, тихог дипломату, човекољуба, бесребрењака, визионара, омиљеног борца, доброг филозофа, медикуса. Тај медикус, краљ илирских провинција, мудрац Плеурат о себи, својим саплеменицима, постојању и опстанку каже: „Само знај, када мене почнеш звати Плеуратус и ја ти се на такво одазивање почнем одазивати, онда ја више нећу бити Рашанин… Када изгубимо наш језик, прихватајући туђи, и ми сами ћемо нестати стапајући се у род тога туђина.“ А то нам се, нажалост, неумољиво догађа, па губимо свој језик, писмо, обичаје, имена, историју, прошлост, што нам многи злонамерно оспоравају, а ми неуверљиво и без отпора све то гледамо и често незаинтересовани са одређеном апатијом одобравамо, те на тај начин губимо себе и своје трајање. Наставили се овако за кратко време наши потомци неће знати да су имали своје претке и питаће се: „Откуд ми на овом свету?“
У краткој преписци са аутором овог веома доброг романа, саопштивши му своје прве утиске, он ми одговори: „Док човеку род и племе не овере врлост рабите, све му је залудно, а наши Херцеговци похвалу речима изричу, само када речи баш сјакте небеским сјајем… И важно ми је и веома драго што ми кажу/укажу особе једнородног порекла са мојим.“
Ја са задовољством чиним напор да, колико то умем и могу, оверим врлост ауторове добре работе, јер његове речи (и без ових) већ  сјакте небеским сјајем. Он је овом књигом постао медикус који очарава/лечи лепим речима. Читаоци који имали срећу прочитати ову књигу са задовољством ће на неки начин боље упознати себе/род свој и неће дозволити забораву једно давно протекло време које се и данас покушава оспорити.

БИОГРАФИЈА МИЛОРАД КУЉИЋ

Милорад Мишо Куљић је рођен у Савином Селу, општина Врбас, 11. августа 1956 године, у породици просветних радника Јована и Стојанке.
По заснивању своје породице Врбас, место пребивалишта у младалачком добу, одмењују Стари Лединци и Нови Сад, где живи и ради, са звањем економисте туризма запосленог у Градској управи, као шеф месне канцеларије – матичар.
Након два дела практичне применљивости, за развој Старих Лединаца, објавио је три збирке песама, једну збирку приповетки, два романа (од којих се један нашао у откупу Министарства културе за библиотеке Р. Србије – Плеурат) и четири рецензије.
Већи део наведених дела финансиран је, по конкурсима, од стране разних ресора културе.
Кратке приче, мистичних доживљаја, објављене су му електронски, на форуму „Опуштено“.  
У књижевном удружењу СКОР је заменик председника.
Члан је Друштва књижевника Војводине.