Piše: Gordana Jež Lazić - književnica
Lirska zbirka Radovana B. Milića „Nema te, a u meni si više nego ikad...” izdvaja se iz ljubavne lirike prvih decenija 21.veka, jer ljubav uzdiže u poetiku života.
U vremenskom vakumu ratova i zlosluta dolazećih godina Radovan B. Milić gradi čudesnu alegoriju žene-istorije, žene-tradicije, ali istovremeno, na planetarnom nivou, žene-umetnosti. To otvara gotovo filozofsku pretpostavku da vek u koji smo zakoračili ima izgleda da nađe svoj oslonac, izlaz i smisao upravo u snazi žene. Sociološki, asocijativno povezivanje njene lepote sa korenom prirode - „zrelim žitom”, „samoniklom kamilicom” itd. predstavlja doziv temelja društva - porodice.
Zanimljivo je da Milić alegoriju žene gradi kroz veoma neobičnu gradaciju. Ona je u početku zavičajna devojka sa kosom boje „zrelog žita”, koja u ruci nosi parče „beskvasnog hleba”. Zatim je duhovno biće hrišćanske pravoslavne vere, njeno lice „titra u odsjaju senki pred svetiteljem u mitrovskom i arhangelskom danu”. I upravo u toj deskriptivnoj slici voljene žene on „vidi njenu pesničku dušu”. Tako žena koju voli hiperbolično dobija oreol svetosti i to kroz poeziju - Gospodnji dar, stanje duha koje stvaraoca čini uzdignutim nad ovozemnim i bliskim Nebu.
Takođe, još jednu osobinu svog naroda pesnik je ovaplotio u liku voljene žene. Nazivajući je „čuvarkućom plemenitih ideala”, onom koja snagom narodne tradicije, magijskom snagom prvog uskršnjeg jajeta, gotovo ritualno čuva zaveštanje svoga roda, pesnik je dao sliku religijskog i tradicionalnog preplitanje u svom narodu. Narodu koji je vekovima prinuđen da molitvom i snagom duha opstaje po pravdi među nepravdama.
Tu dolazimo do sledećeg nivoa gradacije njene lepote, koju pesnik tendenciozno gradi iz njenog unutrašnjeg bića, što je još jedan branik istinskih vrednosti u materijalnom i vizuelnom svetu. Istorijsko nasleđe u ličnosti voljene žene vidno je u slikama u kojim je poistovećuje sa Teodorom, sestrom Uroša Nejakog, po snazi ličnosti, odvažnosti i postojnosti u nameri da sačuva sopstvo. Tako pesma „Znam ko si” dobija svoj pandan u pesmi „Neka mene”, u kojoj viteški pod zastavom srpskom spava „baš zbog nje”. Istorija je toliko duboko u njemu da i kada ne izgovara glasno sve čime bi i te kako mogao da se ponosi, kada svest o svom nacionalnom biću spava u njemu, on dostojanstveno pronosi ime svoga naroda kao zastavu.
Konačno, poslednji stepen gradacije lepote voljene žene poistovećuje je sa umetnošću od antičke kalokagatije do novijih vremena. Ne samo da autor gaji istinsko divljenje prema svetskom kulturnom blagu i istinsku zahvalnost, jer svaki je ozbiljan umetnik svoj božji dar brusio na balastu umetničkog nasleđa, nego podseća na pregršt vrednosti koje se danas olako ostavljaju tzv. elitističkim krugovima, a nikada nisu bile dostupnije. I sada, zašto alegorija ljubavi u umetnosti? Ništa ne bi bilo tako dobar odgovor kao Mocartove reči: „Ni viši stepen inteligencije, ni mašta ne čine genija. Ljubav - to je duša genija.”
A kako je otpočelo klupko ove čudesne zbirke, nama i ne treba da bude bitno. Jedna od najlepših misli Milićeve poetike kaže: „Umetnik sa dušom koja piše, sa Mocartovom kuglicom u ruci i knjigom želja u glavi... Skita” i to je njegova definicija umetnika. A ljubav? Ona je i u ovoj zbirci, baš kao u svim ozbiljnim knjigama klasičnih pera umesto na pitanje - zašto, viteški odgovorila na pitanje - kako. „Ima li sveta izvan čekanja”, pita se autor, u stvari i sebi i nama daje odgovor - ljubav se čeka i doziva pesmom, lepotom čiste duše.
Ova zbirka obiluje snažnim refleksivnim slikama svoga doba, često datim u antitezama sveopšteg licemerja i zavisti naspram ljubavi dva mala ljudska bića. Obiluje mnoštvom poređenja, metafora - često razvijenih u alegorije, apostrofa, gradacija, ali bez nagomilanih, zgusnutih misli. Milićev stih je prohodan, odiše merom i harmonijom. S tim u vezu bi se mogla dovesti i simbolika broja tri u stihu: „Neka ljubav našu recimo tačno u tri obznani petao”, što stvara asocijativnu vezu ljubavi i svetog trojstva u pravoslavlju.
Sve u vezi sa njegovom ljubavlju je nadrealno, „u dnu neba", kako slovi jedna pesma ove zbirke, a opet ovozemaljsko, vidljivo po ulicama, gradovima, licima. Pesme koje su na početku knjige otvorile krug, na kraju su ga zatvorile u pesmama - odgovorima.
Poetska zbirka „Nema te, a u meni si više nego ikad...” pripada onoj vrsti knjiga koje će se dugo spominjati, čak i intrigantno tražeći veličanstveno biće žene koja je u savremenoj srpskoj književnosti ovekovečena kao uzvišena inspiracija ove zbirke. Na kraju, gotovo je nemoguće ne setiti se reči Hermana Hesea: „I ako uopšte znam šta je ljubav, onda to znam zbog tebe”.
književnica Gordana Jež Lazić
