Словеначки четник Душан Лајовић објавио је списак сарадника и жртава комунистичке полиције; новине су напале Лајовића да је он сарађивао са Немцима, а онда је капетан Урош Шуштерич узео у одбрану и свог саборца и команданта Чичу…
ПИШЕ: Урош ШУШТЕРИЧ
У последње време у Словенији се појавила велика афера, које су пуни сви медији, од ТВ станица па до скоро свих новина. Коментарише се само једна тема: Зашто је Душан Лајовић, почасни конзул Словеније на Новом Зеланду, објавио преко интернета, на сајту ЊЊЊ.UDBA.NET, такозване спискове УДБЕ на којима је преко милион особа, како агената СДБ-а, тако и свих који су имали друкчије контакте са УДБОМ, значи и оних који су били праћени, прогоњени, кажњени, затварани и уопште који су били „ненародни елементи“ и потенцијални противници прошлог тоталитарно-комунистичког система!
Тај списак је веома интересантан и због тога јер се као сарадници УДБЕ појављају многи: од председника државе, парламента, разних садашњих министара, секретара, па до угледних привредника, народних посланика и уопште доброг дела »цвета« словеначке политике. Воде се велике полемике, поготово преко медија. Тако се нашао и добро васпитани и упућени новинар РОБЕРТ МЕЦИЛОШЕК. Нападајући Душана Лајовића, поручника ЈВуО, он је напао и нашег легендарног ЧИЧУ…. Ево мог одговора новинару!
БРАНИМ ДРАЖУ
Новине ДНЕВНИК од уторка 6. маја 2003. објавиле су у рубрици »Коментар» и »цветку« коју читалац може тумачити »као историјску истину тоталитарног комунистичког режима» односно, као поновни покушај неукусне и лажне дискредитације неке поратне истине, у којој смо били и ми пре свега старији Југословени, активни учесници и на нашу срећу преживели сведоци. Новинар који је написао коментар, прешао је оквир новинарске етике, јер је неаргументовано напао историјску личност и обелоданио врло сумњив текст, који нема правно-историјске основе, па је због тога у демократском друштву неприхватљив!
У том коментару он наводи следеће:
»У својој младости био је Лајовић наиме припадник плаве гарде четничког вође Драже Михаиловића, који је поред сарађивања са немачким окупатором, био заговорник обнове старе краљевине Југославије».
Аутору те тврдње бих поставио питања, на која ће можда моћи одговорити. Најпре, да ли вам је уопште познато – ко је био тај вођа?
Он је био генералштабни пуковник, који је:
1. Заједно са генералом Де Голом завршио најелитнију ђенералштабну академију »Ецоле де гуерре« у Паризу, и био познат и признат као највећи стручњак герилско-четничког ратовања у тадашњим европским армијама!
2. Био је армијски ђенерал, министар војни у кабинету Краљевске владе у Лондону и врховни командант ЈВуО, начелник ђенералштаба и главни стратег герилског ратовања против окупатора и комунистичких паравојних формација од 8. маја 1941. године (дакле, у времену када су светски комунизам и националсоцијализам били у савезу против империјалистичих сила). Значи, био је против оне партијске војске, коју је по наређењу Коминтерне установио и формирао на територију Краљевине Југославије Јосип Броз-Тито, првенствено за извођење бољшевичке револуције. Као параван послужила му је и борба против окупатора, а пре свега против домаћих непријатеља – четника, одн. регуларне ЈВуО.
3. Да ли вам је познато да је тај »сарадник са немачким окупатором» имао у штабовима својих бригада и корпуса од почетка па до краја рата на десетине савезничких војних мисија, у којима је било неколико стотина официра, новинара и обавештајаца? Почело је 1941. године са капетаном Билом Хадсоном, мајором Гринвудом, па преко пуковника Бејлија, генерала Армстронга до пуковника америчке армије Роберта Мекдауела, који је напустио Врховну команду и генерала Михаиловића месеца јануара 1945. године (значи, у времену када су, у супротности са одлуком Техеранске конференције, на територији Југославије биле трупе Црвене армије, са којом смо пре тога у заједничким борбама ослободили целу Србију!).
4. Тај ваш »сарадник са окупатором» водио је од 1941. године на територији бивше Краљевине Југославије, тако значајне борбе са окупатором и њиховим колаборационистима, да су му савезнички команданти у бици за Африку признали његов велики допринос, именовали га »Горским царем и првим герилцем Европе«, те му изражавали писмена признања и материјалну подршку на свим подручјима, а поготово у оружју!
5. Тај Великан и жртва сплетки, пре свега НКВД агентуре у Каиру, постао је носилац највиших признања и одликовања: његов школски колега вођа француског одпора, генерал Шарл Де Гол, доделио му је 1943. године највише одликовање »Lordre des Forces francaises libres«, као легендарном хероју, симболу патриотизма, који се бори против окупатора за ослобођење своје отаџбине… као што је наведено у образложењу доделе одликовања!
6. Председник САД-а Хари С. Труман одликовао га је 22. марта 1948. год. највишим америчким одликовањем »Легион оф Мерит» првог степена, као великог савезника, који је као командант југословенских војних снага и министар војни дао велики допринос у борби против заједничког непријатеља, и као спаситеља преко 800 савезничких авијатичара!
7. Вођа савезничких армија генерал Ајзенхауер и скоро сва савезничка елита изказали су му захвалност и признање у заједничкој борби против нацифашизма у Другом светском рату, безбројним писмима, посланицама и особним захвалама и признањима.
8. И коначно је председник САД-а Ричард М. Никсон у својој јавној захвалници америчког народа – са слоганом »Америцан Пеопле њилл невер форгет дебт то Дража» 21. априла 1966. поново доказао, ко је био савезник у Другом светском рату!
9. И велики државник Винстон Черчил је у свом историјском говору у Фултону јавно жалио своју страховиту ратну грешку, коју је учинио ђенералу Михаиловићу, и коначно признао, да му је безгранично жао што је упознао комунисту Тита!
ЛАЖИМА У ЕВРОПУ
И како ћете коментарисати све те историјске чињенице!?
По вашој дефиницији и личном мишљењу је, значи, тај човек – ђенерал Дража Михаиловић – сарадник окупатора!
По свему судећи, још се нисте отресли »социјалреализма», па ме интересује како ћете таквим тумачењем историје отићи у Европу, и неком колеги тумачити вашу интерпретацију историјских догађаја у времену Другог светског рата, када они више-мање познају та историјска факта па су за њих и неспорна!
Ако би овакав коментар о генералу Михаиловићу написали у Србији – где га славе, и где је национална легенда, па на само једну прославу у његову част доће и до 100.000 људи, где му се откривају споменици, дају улице, подижу спомен куће, музеји и још много тога – народ би вас посматрао као човека »који је пао са Марса», а касније би сте могли доживети и чути »псовку на добром сочном српском речнику». На крају би установили да сте још »јефтино прошли»!
Новинару Роберте Мецилошек, уверен сам да сте због непознавања историје, или због тога што нисте добили тумачења упућених, која би сте добили да сте прочитали барем неколико словеначких – не светских – аутора, учинили себи, новинама и коначно читаоцима неправду, да не дођу до објективне истине! У свом незнању завели сте читаоца – значи јавност! А то је, мислим, супротно са новинарским кодексом, који је у Европи (где смо сада и ми), друкчији од реалсоцијалистичког (бери-комунистичког)!
Да се »киксови» не би понављали, предлажем вам да прочитате (или барем прелистате):
- Проф. др Александар Бајт - »Берманов досије»,
- Проф. др Љубо Сирц – »Између Хитлера и Тита»,
- Проф. Јерца Водушек-Старич - »Досје Мачковшек, Словенски шпиони ин СОЕ 1938-1942»,
- Павле Борштник – »Позабљене згодбе словенске националне илегале»,
- Даворин Житник – »Зборник причевањ о словенски национални илегали 1941-1945»…
И још много књига аутора, које ће вам појаснити »сарађивање „четника Драже Михаиловића са окупаторима у времену Другог светског рата“.
Ако ћете желети да рашчистите своје појмове још мало детаљније, узећете у руке много (толико их има да их практично не бих могао набројати), аутора из света, пре свега из Србије, где има те литературе и историјских сведочења врло много, а можете је добити у свакој књижари у Београду или унутрашњости државе.
Као активни учесник догађаја и борби у Другом светском рату издао сам и ја до сада две књиге историјских догађаја и мемоара од којих је књига »Од Љубљане – до Равне горе», написана на српском језику, доживела леп пријем на том језичком подручју.
Добро ми је познато да је објављивање чланака са том тематиком код нас »због евентуалног узнемиравања држављана», барем у неким квази демократским новинама, отежано, или немогуће, па ћу се зато послужити и другим могућностима.
Као првоборац Равногорског покрета и међуратни активни борац и официр ЈВуО – четник, не могу дозволити да таквим лажима и кривотворењем историјске истине заводите поштене словеначке читаоце, да им у слободној демократској држави, као историјску истину, потурате очите лажи и агитпроповске бајке!
Чланак и мој коментар узмите као одбрану доброг имена ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића и његовог четника и мог пријатеља и саборца Душана Лајовића. Чланак нема никакве везе са последњим догађајима објаве ЦАЕ и њене интерпретације у Словенији.
Копије овог писма, које преко новина ДНЕВНИК пишем вама, доставићу још на следеће адресе:
Удружење новинара Словеније, Љубљана,
Удружење новинара Европе, Брисел,
Новинско-издавачко предузеће »Погледи», Крагујевац, Србија,
Председништво Равногорског покрета Чича Дража, Београд – Ваљево
Међународна заложба »Равногорски венац», Вашингтон Д.Ц. УСА
