Свакако да наш верни народ, посебно на подручју за којим је неканонски посегла Цариградска патријаршија, очекује да се о овоме изјасни Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
У српској јавности се са забринутошћу прати деловање цариградског (тзв. васељенског) патријарха око додељивања томоса о аутокефалности Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије (УПЦ КП). Није на нама да бринемо о правном положају украјинских расколника, ни о томе да им је тим актом дато мање права него што има канонска Украјинска православна црква Московске патријаршије (УПЦ МП); оно што нас највише занима су последице које ова политикантска (зло)чињења цариградског патријарха могу имати на Српску православну цркву.
С тим у вези, највише пажње у јавности усмерено је на могући развој догађаја у Северној Македонији (некадашњој Јужној Србији) и у Црној Гори; сасвим незапажено је прошла чињеница да је Цариградска патријаршија практички већ ушла на канонску територију Српске православне цркве – и то у Словенији, односно на подручју Митрополије загребачко-љубљанске! О овој чињеници засад ћути и наша црквена јерархија, а мораће да се огласи – пре или касније.
О чему је реч? Данашња Словенија је канонско подручје Српске православне цркве, на којем СПЦ делује од 1433. године (са прекидом у другој половини 15. и почетком 16. века) а у потпуном континуитету од око 1530. године. На овом подручју данас још делују само канонски непризната Македонска православна црква и (од 14. јануара 2018) УПЦ КП. Прву литургију у Љубљани УПЦ КП одржала је 14. јануара прошле године у римокатоличкој цркви Св. Рока, а служио ју је настојатељ прве парохије украјинских расколника у Словенији. Да је ствар политичке природе, показује и извештај о том чину украјинских расколника, објављен на званичном порталу тзв. Ривненске епархије, која је одређена као надлежна за њихове вернике у Словенији (није нам познато да таквих верника овде стварно и има). Успут и једно објашњење: Ривне је град за који се у српском језику употребљава историјски назив Ровно (као и у руском језику), који је промењен 1991, после проглашења независности Украјине. Из фотографија уз извештај се види да су већину од 15–20 присутних том расколничком чину сачињавали украјински амбасадор са породицом и особље амбасаде са породицама. Ови догађаји нас и нису много занимали, све до томоса цариградског патријарха од 6. јануара ове године (24. децембра 2018. по нашем црквеном календару). Међутим, сада се ситуација променила: цариградски патријарх је изнудио плату за свој рад на разбијању православља: добио је од УПЦ КП у своју јурисдикцију све њихове парохије изван Украјине! Тако се парохија основана 2018. године у Словенији од 6. јануара ове године налази у саставу Цариградске патријаршије. Апсурдно је да на проблем у вези са канонском припадношћу Словеније, односно са угроженим интересима СПЦ на овом подручју, не чусмо досад ниједан глас из Београда, иако на то већ из Москве упозоравају руски православни аналитичари, нпр. о. Георгиј Максимов у обраћању од 6. јануара ове године. Испада, као и у политичкој сфери, у питању Косова и Метохије, да понекад Руси више брину о заштити српских интереса него Срби сами.
Дакле – Цариградска патријаршија је, без дозволе СПЦ, ушла на њено црквено подручје Митрополије загребачко-љубљанске, на којем наша Црква делује више од пола миленијума. Свакако да наш верни народ, посебно на подручју за којим је неканонски посегла Цариградска патријаршија, очекује да се о овоме изјасни Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
