Свако ко је ових дана посетио сајт владе Републике Словеније, могао је запазити Предлог закона о реализацији колективних културних права народних заједница бивше СФРЈ у Републици Словенији.   

Предлагач закона је група посланика са првопотписаним Драганом Матићем, послаником Странке модерног центра, који ће поменути закон представити Државном збору Р. Словеније  16. фебруара и то у трајању од целих пет минута. Оно што пажљиви читалац предлога закона може запазити је да закон не прозилази из Устава Р. Словеније којим се регулишу слободе и права грађана, већ се приступа изради нормативног акта или закона који није утемељен у уставу државе нити је могао бити усаглашен, обзиром да Р. Словенија нема јасно изграђену дефиницију о народним мањинама што јој омогућује да избегава чињенично стање на сопственом терену. Предлог закона се заснива на политичком документу – декларацији сачињеној 2. фебруара 2011 године, коју је влада Р. Словеније прихватила 12. маја те године, а укинула 24. маја 2012 године. Изменом састава владе, августа месеца 2013 године, декларација о питањима народних заједница у Р. Словенији је на неки начин поново прихваћена. Неозбиљно поступање словеначке владе са прихватањем, одбацивањем, па поновним прихватањем  декларације сугерише на могуће слично поступање и са законом који не произилази из највишег правног акта ове републике. То очито није био довољан сигнал предлагачима закона о могућим поигравањима и са овим законом.
      Имајући у виду да се међу потписницима предлога закона појављује и неколицина Срба, посланика странке Позитивна Словенија и владајуће странке, Странке модерног центра, захваљујући њима, ситуација за Србе у Словенији ће бити још драстичнија.
      Уочљиво у предлогу будућег закона је да се предлог састоји из три дела:
Политички и најопширнији у којем предлагач износи оцену стања и разлоге за прихватање предлога, преко циљева, начела и главних решења закона позивајући се на разне европске комисије као заштитнице људских права. Оно што се мора нагласити је то, да је у припреми предлога закона, као спољна сарадница учествовала др Вера Кржишник Букић, рођена Словенка, научна сарадница у Инсититуту за народна питања у Љубљани. Други део чини текст предлога закона који се састоји од 14. чланова и трећи део говори о образложењу чланова предложеног закона са приложеним потписима предлагача међу којима су Срби : др Драган Матић, маг. Бранислав Рајић, Душан Радич, Саша Табаковић, Виолета Томич. Поред њих су и 32. потписа Словенаца - посланика наведених странака. Предлагачи су овом приликом у потпуности прећутали о правима и обавезама чланова из састава будуће канцеларије која би, уколико закон буде усвојен, деловала као орган у саставу министарства за културу Р. Словеније.  
       Све ово подсећа и некако намеће питање: Да ли би Рамуш Харадинај премијер самопроглашене државе Косово могао формирати владу ткз. Косова, да му није било Срба и српске листе?
У чему је проблем?
      Све што је садржано у Предлогу закона о реализацији колективних културних права народних заједница бивше СФРЈ у Републици Словенији, Срби већ имају, тако да „напор“ који чине именована лица, мимо воље већине Срба, а у дослуху са припадницима Шиптара, Бошњака, Црногораца, Хрвата и Македонаца који живе у Словенији, у потпуности ће штетити српској заједници, односно, по стоти пут ће  служити привидном покушају решавања српског питања, али пре свега личног ухљебљења предлагача на државну позицију, што је и коначни циљ.  Досадашње „бриге“ о културним различитостима народа бивше СФРЈ у Р. Словенији и заштиту њихових људских права биле су у ингеренцији службе која је деловала у окриљу Министарства културе Словеније. По новом закону, носилац реализације колективних културних права заједница народа некадашње СФРЈ у Словенији, по предлогу закона би постала Канцеларија владе Словеније за народне заједнице, која би такође радила под окриљем министарства културе. Из приложеног је јасно да Срби у Словенији, а и други, не би имали никаквог бољитка, осим што би токовима новца намењених релизацији културних програма управљала новоуспостављена канцеларија, односно лица запослена у њој. Ако је познато да је за реализацију пројеката културних друштва у току 2018 године издвојено 4.010.416 еура, да је приближна сума предвиђена и за наредну годину, као и то да цифрама тренутно управља Јавни фонд Р. Словеније за културне делатности, онда је потпуно јасан разлог активности предлагача закона који ће уз помоћ потписа словеначких посланика преузети управљање средствима, под условом да закон буде прихваћен. Ако томе додамо да би запослени у канцеларији одлучивали о репрезентативности савеза, и да би они била ти која би из својих редова предлагали представнике у савет за народна питања владе Словеније онда је јасно на чију воденицу се наводи вода. Уколико би овакав закон заживео, настало би апсолутно кршење и ограничење људских права по којем би припадници заједница народа са простора бивше СФРЈ у Словенији могли слободно предлагати и бирати своје представнике у савету за народна питања владе Р. Словеније, већ би одлуком словеначких предлагача и српских  послушника били стављени пред свршен чин. И не само то. Предлог закона ограничава слободу самосталног изражавања у културном и уметничком стваралаштву, културне разноликости и културног дијалога о  демократичности културне политике српског народа у Словенији, као и аутономију субјеката у култури. Чланови савета не би били бирани из редова угледних представника народа, афирмисаних уметника и стручњака у култури и комуникологији, већ из редова ситних политиканата који кроз закон пре свега гледају личне интересе. Чињеница да би савет за народна питања владе Р. Словеније био састављен од 12. чланова од којих би шест било на нивоу државних секретара и шест припадника народних заједница некадашње СФРЈ у Р. Словенији, свака евентуално позитивна идеја која би долашла из редова припадника Срба унапред би била осујећена прегласавањем.  Али, за предлагаче закона је све то небитно, јер они би имали право на разне финансијске надокнаде, па чак би неко од њих био запослен у државном органу чији би мандат трајао као и мандат владе Р. Словеније. Средства на основу конкурсних расписа за финансирање пројеката друштава, којима би у овом случају управљала новоформирана канцеларија, била би додељивана само друштвима која би била учлањена у ткз. репрезентативне савезе, јер би канцеларија својим прописима о томе директно одлучивала. Доказ за ову тврдњу лежи у стратегији  коју  је израдио Национални савет Срба Словеније 27. септембра 2017 године. Иначе, тај савет који се данас представља кровном организацијом Срба у Словенији је формиран тајно, без права присуства заинтересованих припадника српског народа. Чињеница да је председник Националног савета Срба Словеније маг. Бранислав Рајић, један од предлагача закона поред др Матића, несумњиво указује о намерама ове шачице људи који ништа добро Србима донети неће.
Предлог закона као такав не садржи:
      Анализу предстојећег стања културне делатности и стваралаштва Срба, али и других у Словенији, приоритетна подручја културног развоја, стратешке правце и инструменте  културног развоја, заштиту српских културних вредности ван територије Р. Србије, планирање потребе кадрова у култури, њихову едукацију и професионално усавршавање кроз научно истраживачки рад.
      Закон  који није усаглашен са уставом државе не гарантује примену заштите људских права Срба и других мањинских права,  већ их овакакв какав је још више ограничава. Предложени закон се не базира нити гарантује опште прихваћена правила међународног права, потврђена међународним уговорима и законима на која се у уводном делу позива Вера Кржишник Букић. Предлог закона и евентуално закон као такав, уколико буде прихваћен од стране парламента Р. Словеније, морао би бити гаранција Србима а и осталим народима у Словенији, осим Шиптарима, ако би произилазио из устава Р. Словеније који би садржао одреднице права мањина и ни у ком случају не би смео утицати на суштину гарантованих права.  Обзиром да словеначки устав не говори о мањинама, осим италијанској и мађарској, предложени закон не предвиђа образовање Срба и других као стратешки циљ,  нити обезбеђивање услова за неговање културног идентитета кроз програме школске наставе на српском језику, заступљености елемената српске националне културе и традиције у образовном програм нити је предвиђен развој културног идентитета деце и младих.  Не предвиђа образовање стручњака за српски језик и културу. Предлог закона игнорише питање информисања на српском језику путем радио и тв станица, нити говори о спречавању и забрани асимилицаје припадника мањина, нарочито Срба. Посебна пажња предлога закона би требала бити посвећена забрани насилне асимилације која би законом морала бити уређена. Предлог закона такође не говори о забрани предузимања мера које би проузроковале вештачко мењање националног састава становништва на подручјима где припадници националних мањина, посебно Срба, живе традиционално и вековима у значајном броју. Закон не говори о правима да мањине под истим условима учествују у запошљавању као већина грађана нити се предлогом закона дефинише заступљеност припадника мањина у јавним секторима и државним органима. Најупечатљивији недостатак предлога овог закона, а коме се не поклања довољно пажње је тај, да Срби морају и могу своје име, а нарочито презиме писати у изворном облику: Милић, а не Милич.
      Због свега написаног, предлог закона о којем ће се расправљавати 16. фебруара у словеначком Државном Збору је штетан за Србе, а и народне мањине у Словенији, јер ни овакав какав је није заштићен уставном одередницом и сваког тренутка може бити укинут избором неке нове словеначке владе.

Радован Б. МИЛИЋ
Словенске Коњице, 14. 02. 2018