Пише: Радован Б. Милић
      У музичкој школи Симеринг претходног чевртка, Интеграционо удружења Фокус из Беча је уприличило трећи сусрет под називом „Српски дани културе“ финансиран од МСП Србије - Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, али и града Беча.

       После прошлогодишњег организационог фијаска, када су чланови женског хора „Барили“ из Пожаревца, због пропуста организатора, избачени у пола ноћи из бечког хотела,  председница удружења Весна Клингер је овог пута уложила максимум напора да трећи сусрет протекне у најбољем реду. А да ли је баш тако и било?
      У дворани је било присутно педесетак Срба од сто осамдесет хиљада колико их живи у Бечу.  Међу званицама су били: Александар Гајовић државни секретар Министарства културе и информисања владе Р. Србије, проф. др Волфганг Рорбах из Беча,  проф. др Драган Батавељић из Крагујевца, проф. Зоран Јовичић, председник Светског конгреса Срба, Саша Гајић, председник Савеза српске дијаспоре Словеније, Немања Дамјановић, посланик у бечком парламенту, (због обавеза отишао раније) и атеше за културу амбасаде Словеније у Аустрији.

  Весна Клингер   

      Посебну чар догађају, својим присуством и изложеним рукотворинама вредних и умешних Српкиња из Републике Србије и Српске, дали су, а рукотворине приказали: „Домаћа радиност“ из Барајева и удружење „Црвена ружа“ из Босанске Градишке који су за ову прилику имали посебно уређен изложбени простор.
      Вече је почело извођењем химне Боже правде коју је написао Словенац Даворин Јенко,  а затим је уследило извођење химне земље домаћина аутора Павле Прерадовић, праунуке Петра Прерадовића.
      Одличан водитељски пар Александра Петрић и Драгослав Пановић, зналачки су обавили поверени задатак. На сцени, по протоколу, смењивале су се „Бечлије“ читајући биографије знаменитих Срба који су свој радно-стваралачки век провели у аустријској престоници остављајући неизбрисив траг српске културе у Аустрији, али пре свега дајући немерљив допринос култури  своје матичне земље Србије.

Српске Бечлије

       У поздравном говору, Александар Гајовић је истакао потребу и значај очувања српског културног наслеђа и ћириличког писма пред налетом другачијег европског схватања, али и пред налетом многобројних ријалити програма,  апелујући на присутне да и они дају свој допринос и подршку Министарству културе и информисања у настојању истог.
      У „надахнутом“ говору, професор Рорбах је направио културолошку поделу Срба на оне који су били под утицајем Аустрије и оне под утицајем Османског царства, повезаних истим језиком и вером, а различитим културним нивоом, те да његов основни задатак представља рад на превазилажењу тих разлика. Изјаву је ипак мало ублажио нашаливши се на сопствени рачун, рекавши да је његов отац Аустријанац,  да му је деда био официр Аустро-Угарске монархије, а мајка му је из Велике Плане која била под утицајем Османлија. - „Србија мора направити компромис у вези Космета - рекао је – јер уласком у Европу и тако неће бити граница“. Изразио је уверење да млади српски нараштаји морају другим начином показати свету свој идентитет, а не косовским митом, оспоривши Србији што се мало говори о средствима које Европа улаже у Србију, истичући европску хуманост према Србији на стварању социјалне државе.
      По речима Зорана Јовичића, председника Светског конгреса Срба, конгрес је основан 2008. године у Београду као кровна организација са циљем  неуплитања у политику коју спроводи влада Р. Србије али и њен председник. Исказао је потребу и значај који Светски конгрес спроводи на заштити Срба у расејању, саопштивши да је њима из Сиднеја – Аустралија,  превасходни циљ изградња Српске гиманзије у Бечу. У излагању господина Јовичића је остало нејасно: Због чега се није држао протокола и теме „Дијаспора некад и сад“ и да ли српске организације имају уопште било какав темељ изнад којег би био саграђен кров, или су то само празне приче као и све досадашње?

Зоран Јовичић (лево) и Александар Гајовић

      Преседан и политички скандал.

      Произвољним и нетачним изјавама, позван да говори на тему: „Литерарне активности у Словенији и Аустрији“, председник Савеза српске дијаспоре Словеније, Саша Гајић, најављен као професор, обрушио се неутемељеним изјавама да у Словенији живи 218.000 Срба, да Словенија врши терор над Србима и да тај савез није финансиран од Словеније, мада чињенице говоре да су савез и његова три друштва, остала постоје само на папиру, добили 130.000 евра од датума свог оснивања, а да су на име „друштвено корисног рада“касирали додатних 34.000 евра. Све то је немо и без речи слушала представница словеначке амбасаде у Аустрији, смештена у средини међу публиком, далеко од осталих званица.

Саша Гајић

      Организатор манифестације, Весна Клингер, вероватно није очекивала овакав наступ Саше Гајића, већ му је ипак бечким маниром даме, пружила руку помоћи како би сишао са говорнице. Шта ли ће о свему рећи представница Словеније у Аустрији, остаће тајна, али ће у будуће, српске сусрете заобилазити у широком луку што не служи на част организатору. Неодмерен и политички незрео„говор“ Саше Гајића је нанео је штету Србима у Словенији, а и у дијаспори уопште, јер су говори наступајућих превођени на немачки језик и бележени камером, тако да нећеју остати без одјека.
       Прво вече манифестације је завршено уз богату закуску и разгледање домаћих рукотворина вредних жена.  Програм је настављен другог дана промоцијом књижевног стваралаштва Биљане В. Поповић и Миње Губеринић из Београда, а затим концертом класичне музике „Дијаспора свира“ са уметницима Драганом Димићем и Бојаном Булатовићем из Србије, а завршава се у недељу 30. 09. 2018., мини концертом на хармоници у извођењу проф. др Драгана Батавељића и гусларским песмама у извођењу Радивоја Бишевца.
      Све у свему, ако занемаримо оно што се чуло од појединих говорника, по ко зна који пут  се намеће питање српског нејединства у дијаспори и питање полагања монополистичког права минорних  удружења на организовање манифестације звучног имена„Српски дани дијаспоре“, без учешћа осталих удружења из Беча, ако већ не из целе Аустрије? Да ли су остала друштва била позвана да узму учешће, како би се богато српско наслеђе и култура, заједничким снагама и разноликошћу српског фолклора што веродостојније приближила већинском народу домицилне државе Аустрије није познато,  а не да Срби Србима приказују српску културу. Оно што се као неминовност намеће приликом оваквих скупова је организовање такозваног округлог стола за којим би дијалогом, а не монологом саслушали једни друге, јер комуникација је такође облик културе у служби опстанка српског етничког корупуса у расејању.

Беч; 27. 09. 2018.