Схватио сам да чика Радован продаје наше фудбалере по Европи а ресторан му је само канцеларија која ради пуном паром кад дође „Ајакс” на вечеру. Тада долази и комплетно особље, конобари и четири кувара да угосте славни клуб.

Дремуцкао сам испружен на дрвеној клупи у паркићу близу Центурбан улице. Осетих нежну руку на рамену која ме је више миловала него будила. Отворих очи и угледах Радованову жену Зору.

„Немој ту да спаваш, шта ће свет да помисли, `ајде са мном идемо код газде.”

Невољно сам устао и кренуо са њом у ресторан „Радован”, који се налазио у  Амстељнику, близу познатог хотела „Амстел”. Кажем невољно јер сам пре десетак дана баш у њему конкурисао за посао. Ресторан који на пушкомет мирише на бели лук.

Газда Радован без околишања питао ме одмах чим сам ушао да ли знам да ољуштим бели лук. Рекао сам да знам и одмах прионуо на посао. А он ће на то рећи: Не, видиш да не знаш.”

Тако сам изгубио посао коме сам се надао јер сам на табли испред видео да је јасно писало – југословенски ресторан „Радован”.

Међутим, данас је ишло као песма. Чим ме је госпођа Зора увела код газде и рекла да ме је нашла на клупи он се срдачно поздравио и рекао јој да ме одведе на спрат и покаже собу. Дао ми је да понесем горе два тигања и пар тањира. Показао ми је огромну кухињу и магацин рекавши да могу да узмем и пржим у мојој соби шта год хоћу.

Првог радног дана устао сам рано и сишао доле код Радована у канцеларију да га упитам шта да радим. Он ми је одговори: „Ништа, ту си да ми куваш кафу.”

Показао ми је како се кува турска кафа и то је био мој посао. Пио је дневно петнаестак кафа. Стално је телефонирао, говорећи час немачки, чак холандски, час енглески.

После пар дана време се пролепшало а у нашој прометној улици могла се видети маса света. Туристи који полако миле и разгледају мале холандске радњице идући ка  Амстел каналу. Намештао сам столове у ресторану, маказама секао неки тешки папир и правио стерилне столњаке.

Одједном излеће Радован из канцеларије и повика: „Чарапан, брзо закључај врата.” Упитах га зашто, а он каже: „Зар не видиш да је улица пуна света, шта ако сви уђу овамо и траже да једу, само ја и ти смо овде, надрљаћемо…”

Закључао сам врата и од тог дана газда Радован ми је био сумњив јер ми је давао плату од 50 гулдена дневно, стан и храну а моја једина обавеза је била да му скувам 15-так кафа дневно. Почео сам да га шпијунирам из моје собе, у купатилу, кроз одвод на кади прислушкујем јер је купатило било изнад његове канцеларије.

Једног јутра чујем: „Шта бре, који Миљанић? Шта се он прави блесав, дај га на телефон.”

Тад сам схватио да чика Радован, у ствари, продаје наше фудбалере по Европи. Ресторан му је само канцеларија која ради пуном паром само кад долазе Ајакс на вечеру. Доводи их његов пријатељ Васовић. Тада долази и комплетно особље, конобари и четири кувара да угосте славни клуб.

Врата су тада закључана и ресторан је цело вече за њих резервисан. На менију супа Радован, мешано месо Радован, палачинке Радован... свих 33 јела и предјела.

Све је текло као мед и млеко док није дошао тај црни петак. Потопио сам фармерке и мајице у каду да се киселе, да их после исцедим и осушим јер газда Радован није имао веш машину у ресторану.

Ушао сам унутра кад гле врага, вода из каде је нестала иако је одвод запушен гумицом. Отрцао сам у канцеларију и забезекнуто видео да су се скупоцене тапете одлепиле од зида.

У паничном страху, спаковао сам моје ствари и побегао главом без обзира. Вратио сам се одакле сам и дошао код газде Радована, у студентски хотел „Адам и Ева”.

Код газдарице Луси. Оно што сам зарадио код Радована било је довољно за годину дана боравка у хотелу где доручак и спавање у заједничкој соби кошта осам гулдена.

И данас, после толико година, кад прођем поред Амстела сетим се газде Радована од кога сам научио једну важну ствар о Холандији. Једном кад смо ишли на пијацу његовим „ролс-ројсом” да купимо љуте папричице и бели лук. Радован је нагло укочио ауто негде поред Рембрантовог музеја и уз псовку узвикуно: Сунце ти.., каква је ово земља, кад ни голуб неће да ти се помери са пута?


Торнадо,  Холандија