Четрдесет шести патријарх Српске православне цркве, Порифирије Перић 

Вест да је на 46 изборном сабору Светог архијерејског Синода за српског патријарха изабран Порфирије Перић у Србији је изазвала много различитих коментара.

       Да ли је он, како се пише у коментарима; удбаш, екумениста, новотарац, или режимлија не знам, као што не знам ни да ли је Порфирије био избор председника Србије господина Вучића? Можда је од свега тога помало?! Време ће показати.
      Уосталом оно што знам, као што знају и остали, Порфирије (Митрополит загребачко љубљански) је прихваћен од клера римокатоличке цркве и других вероисповести које постоје у Хрватској и Словенији, и знам да је његова друга отаџбина Хрватска, те да је као такав папи љубио руку у Ватикану.
      Прича о човеку, Порфирију, који за себе каже да је противник моралисања (1) , али и да је као свештено лице осетљив за питања морала, подсећа ме на причу о научнику благе нарави и лепих манира који проналази напитак који га повремено, по потреби, претвара у безосећајну особу.
       Доказ да је новоизабрани патријарх заиста противник моралисања и да је двострука личност, лежи у његовој одлуци да брани нечасног и неморалног протојереја Перана Бошковића (2)  из Љубљане штитећи га због проневере огромне количине црквеног новца.

Перан Бошковић у судници.

Фотографија преузета са https://www.dnevnik.si/1042777156/kronika/paroh-boskovic-v-pricakovanju-razsodbe

       Међутим, конкретан доказ да је Порфирије као свештено лице осетљив за питања морала не постоји.
       Јер, да је заиста, бар у свештеничкој, ако не и у људској карактерној црти морално осетљив не би свештеника Лубарду(3)  седам година прогањао на правди Бога, као Бог Јуду, па чак му и одузео и свештенички чин, јер је Лубарда први указао на екуменисту Бошковића и неопростиву злоупотребу положаја и проневеру црквеног новцa.
       Непостојање морала, било људског, било свештеничког, макар и службеног, новоизабрани српски Патријарх не практикује, јер да практикује не би изјављивао како црква на овом свету није да бисмо ми били бољи људи(4) , нити да би се бавила социјалном правдом, већ да би се људи питали о смислу својег постојања.
       Ако узмем у обзир да је срећа та која би макар мало била део смисла људског постојања, са чим су се слагали и Платон и Сократ, дошао бих до необоривог сазнања да Перан Бошковић, баш као и већина свештенства СПЦ, срећу доживљавају у новцу, а великомучени свештеник Жељко у поштењу и истинитом приступу ономе у шта верује и о чему би проповедао верном народу само да му се на просвећеничком путу није испречио управо данашњи српски патријарх Порфирије.
       Ако бих у размишљањима отишао мало даље, запитао бих се: Са чим и коме се замерио српски народ да има таквог Патријарха, баш као што бих се питао са чим и коме се замерио српски народ у Словенији, који је за председника Савеза Срба „добио“ сина(5)  чији је отац деведесетих година напустио ратиште у Хрватској, оставивши борце  у рововима, на цедилу, и побегао у Србију преко Мађарске, па у Београду, као награду, добио петособан стан?
       Да Ватикан не одустаје од намере како би папина нога ступила на тло православне Србије, нити да би Срби смели заборавити изреку како ивер не пада далеко од кладе, требали би имати на уму не само у матици, већ и у расејању, нарочито када се доносе битне одлуке које би последично могле бити кобне по српство било где да су на земаљском шару.
       Ступањем папине црвене чизме на српско страдално тло, значило би да смо као народ, и као држава пали, клекли, пољубили римокатолички крст и дали опрост за паклену смрт милиона и милиона пострадалих Срба у Првом и Другом светском рату, да смо аминовали сва наша страдања у доба Независне Државе Хрватске од стране римокатоличких Хрвата и Хрватске, друге отаџбине „нашег“ новог Патријарха.  
       Због тога, пуном свешћу, тужан, не кличем Хосана(6) , већ Недостојан! Недостојни!

[1] (Politika, 29. 5. 2010. godine)

[2] https://www.danas.rs/drustvo/spc-stiti-svestenika-osudjenog-za-proneveru-u-ljubljani/

[3] https://www.danas.rs/drustvo/lubarda-mitropolit-porfirije-me-je-sedam-godina-zlostavljao-na-poslu/

[4] Интервју, Хина, 30. 7. 2017.године

[5] http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/09/20/srpski/P05091908.shtml

[6] Хосана – реч хебрејског порекла која се користи као поздрав, као израз усхићења или дивљења. Израз који се подједнако користи у хришћанској и жидовској литургији

Радован Б. Милић – књижевник
Словенске Коњице, 21. 02. 2021