Пише: Радован Б. Милић
Повод и смисао свих претходних писања, па и данашњег, о Савезу српске дијаспоре Словеније, грактачима и како ће се испоставити крвопијама туђе крви, вампирима, који су и једини чланови тог савеза биле су њихове злонамерне објаве не само против мене, већ и против других имена из српског расејања.
Објаве су у почетку биле пласиране на порталу савеза односно удружења српских књижевника Словеније и њиховом електронском медију Отаџбина, да би објављивање било настављено и електронском поштом под измишљеним лажним именима Марко, а потом и Горан Петровић.
Ко је конкретно од тројице чланова савеза био аутор неписменог чланка објављеног 4. октобра. 2018. године, и латиничког наслова «Деманти неистина у траговима интернет странице ……» испод којег су потписани Савез српске дијаспоре Словеније и Социјална странка Срба Словеније, своје мишљење ће дати државно тужилаштво Словеније, на основу пријаве поднете 21. јануара 2025. године у Цељу.
Такође, Саша Гајић, самозвани професор, и самозвани академик, мораће тачно објаснити: на кога је мислио у свом, такође неписменом, ауторском чланку »Желе награде, а краду као свраке», објављеном 20. јула 2024. године, када је потпуно неразумљивим жаргоном, и латинизираном просто проширеном реченицом пуном правописних грешака саопштио читаоцима низ недоказаних и недоказив лажи о наводној крађи туђих песама. У чланку је вероватно намерно изоставио апострофирати себе као крадљивца наслова мојег романа „Кад памет закасни“ објављеног 2008. године, а који ће он, много касније, употребити као наслов неке своје назови песмe, јадиковке.
А, задњу реч, да ли се под псеудонимом Марко и Горан крију сва три вампира и крвопије, Саша Гајић, Игор Митић и Давид Тепић, само један од њих, или неки њихов наговорени пулен, даће правосудни органи Р. Словеније, који ће на основу налаза државног тужилаштва, тачно утврдити име «храброг» творца упућиваних претњи Србину из Шумадије, ратном ветерану и бившем припаднику јуначке 125. МтБ одликоване орденом Народног хероја.
Претњом коју су 16. јануара 2025. године упутили на стотину различитих мејл адреса Срба у Словенији, исказали су непоколебљиву жељу да се напију крви никог другог, већ борца са Кошара, називајући га ни мање ни више, усташким ђубретом, издајником, силоватељем, бескућником и како ти већ све не?
Ако све наведено оставимо по страни, долази се до парадокса у којем би њих тројица желели да се у јавности представе као пацифисти, филантропи, родољуби, хуманитарци и душебрижници за васколико српство, а који би уједно да буду тумачени и као нека врста књижевног папе у региону. Заборављају притом, а њихова дела којима ће се бавити овај чланак, потврдиће да се ту ради о најобичнијим људским пигмејацима, литерарним прекодринским незналицама који брукају своје земљаке и најобичнијим папцима што би рек'о њихов Међед који би са плаћеним бирачима из Р. Српске - међедима, одлучивао и о судбини народа у Србији.
***
Пре него што наставите читати овај четврти прилог о марифетлуцима Саше Гајића, оснивача свега, свачега у Словенији, препоручљиво је да прочитате и претходне текстове на исту тему.
1
https://www.tragovi-sledi.com/index.php/vesti/14-rasejanje/3811-pi-r-dj-v-n-b-ilic-bg-sv-s-v-rn-p-ludj-ljudji
Идеја о стварању нове српске организације, Савета Организоване Српске Дијаспоре Словеније, Саше Гајића настала је у Љубљани, 12. децембра 2007. године, за време припремне конференције о статусном питању Срба у Р. Словенији. Настала је као последица незадовољства радом, до тада јединог постојећег Савеза Српских Друштава Словеније којим је у већини случајева, доминирао Драго Војводић.
Идејни предлог Саше Гајића на оснивачкој скупштини, у присуству прeдставника амбасада из Хрватске, БиХ и Русије, а на коју нису дошли прeдставници амбасадe Рeпубликe Србијe, био је, да организација буде регистрована под именом Савет Организоване Српске Дијаспоре. Предлог као такав, изазвао је благе, али оправдане приговоре, што је навело једног од присутних, да се јавно на састанку упита: која би то била неорганизована српска дијаспора, ако би савет био уписан у регистар под именом организоване српске дијаспоре?
Неслагање у виду конструктивне полемике посебно је вођено и око синтагме дијаспора, јер Срби нису стигли у Словенију после стварања државе Словеније од стране словеначког етноса, већ су били затечени на територији на којој је створена суверена Република Словенија и били су српска мањина унутар словеначког становништва, а никако српска дијаспора.
Разлику између синтагми српска дијаспора и српска мањина, Гајић није разумевао, нити је икад знао, па је као идејни творац, водећи игру из сенке, под чудним околностима и још чуднијим наумима 16. јануара 2008. године уместо савета, регистровао Савез Српске Дијаспоре Словеније. О крајњем циљу и науму Саше Гајића остали чланови нису ништа знали, све док он сам у некој прилици, мало поднапит словеначким вином није признао да му је и био циљ да изазове пометњу између два савеза, не би ли његов савез преузео примат у словеначком простору.
Скраћеница назива новоформираног Савеза Српске Дијаспоре Словеније (ССДС) и већ постојећег Савеза Српских Друштава Словеније, (такође ССДС), којим су и једни и други потписивали своје бројне медијске садржаје, стварало је забуну у јавности, а често пута би доводило и до усијања и још затегнутијих линија између Срба у постојећим групацијама.
О свакодневним несугласицама руководстава једног и другог Савеза стицао се утисак о међусобној и сујетној борби особа из истог поднебља Р. Српске, за доминирање над Србима у Словенији, не обазирући се на последице по свеукупни српски корпус. И један и други савез и онај којим су управљали припадници ротари секте, и овај који је регистрован као савез српске дијаспоре, само су декларативно износили саопштења о потреби добијања статуса националне мањине, док у суштини ништа конкретно нису чинили да до тога заиста и дође. Јер, ако је један од савеза регистрован као савез српске дијаспоре, а на челу другог су обитавали представници ротари клуба Љубљана Барје по којој логици би испразни лавеж око добијања статуса мањине користио селу, а да пре свега не користи њима лично или онима који би да Срба и нема.
За то време, Срби из Србије који су указивали на све то, потискивани су у запећак од стране оба савеза, па се врло тешко могао чути и њихов глас. Ако се који пут и чуо, био је ућуткиван на различите начине, па чак и смрћу једног од њих, Димитрија Марковића у Долу при Храстнику 21. 6. 2008 г.
Конфузна и нејасна ситуација, како ће се испоставити, у могоме ће одговарати не само већ постојећем Савезу Српских Друштава Словеније, већ и новоформираном Савезу Српске Дијаспоре, а посебно Саши Гајићу.
За то време, Савезу Српске Дијаспоре, из дана у дан су се прикључивала нека нова и нова чудна друштва која су нејасно ницала као печурке после кише. Ко је финансирао регистрацију тих, како ће се испоставити папирних друштава без чланства, знао је само Саша Гајић? По свим показатељима се могло наслути да је „масовно“ учлањење у Савез новорегистрованих друштава био само имагинарни покушај јачања бројности његове „дијаспоре“ у односу на већ постојећи Савез српских друштава у чему је дијаспора једног тренутка и успела. Али, све је било само на папиру, док се на терену није могло окупити ни двадесетак активиста. Камен спотицања је било и Гајићево успаничено настојање добијања дипломатског пасоша и дипломатских регистарских таблица, јер се те 2008. године, у Словенији, међу Србима прочуло, да ће те бенефите добити Драго Војводић лидер конкуретског савеза. Гајић се грчевито борио да он буде тај који би се шепурио дипломатским таблицама по свом родном селу Миљевићи у Р. Српској, а не тамо неки Драго Војводић по својим Кљевцима.
Оно мало интелектуалаца који су првих дана били активни у већ приватизованом Савезу српске дијаспоре су се полако и тихо повлачили, сматрајући да се не би требали супротстављати финансијеру Гајићу и то у тренутку када је опстанак новоформираног савеза директно зависио од уложених средстава. Сметало им је и то, мада је већина ћутала, што би сваки састанак започињао претпоставком финансијера како је стављен на мере праћења од стране словеначких или неких других служби. Оптерећен страхом непознатог извора, и бојазности о могућем извршењу атентата на њега, финансијер је избегавао састанке са представницима српске амбасаде у Љубљани, од којих је уредно добијао позиве. На састанке би одлазили они које би он одређивао, и који би увек, после таквих састанака, бивали критиковани из само њему знаних разлога. Није се устручавао ширити и невероватне неистине о виђенијим људима и активним члановима дијаспоре, па чак их и искључивати из Савеза на основу личних конструката које је опсесивно производио. Познат је пример искључења српског интелектуалца из Велења.
Код Гајића је била игра у оптицају за коју је имао сасвим чудна и нелогична објашњења.
Вешто је избегавао ангажовање људи, Срба са идејама, знањем и ауторитетом, а којих је у Словенији било довољно и који су били спремни дати немерљиву помоћ новоформираном савезу. Такав Гајићев однос је последично довео до тога, да је Савез Српске Дијаспоре тонуо дубље и дубље у беспредметност постојања. Од првобитних чланова се захтевало критичко изражавање и за оно што не би требало бити предмет критике. Његов интернет портал је доносио „вести“ искључиво о активностима Удружења српских књижевника Словеније, упорно одбијајући саопштења о активностима и запаженим резултатима оних друштава која су заиста и постојала. На сцени је било игнорисање вредности таквих друштава, а све његове лако оспорљиве и наопако постављене замисли верификовала би му ткзв. скупштина савеза коју су у почетку чинили пет, шест његових пулена из Босне, док му књига није спала на три члана.
Недостатак оних корисних и плодотворних идеја које би заиста биле у интересу Срба у Словенији није било због његових све видљивијих испада праћених безразложним страховима и паником. У последњем тренутку, пред неминовним гашењем савеза, приступа проширењу активности и то најпре како би повратио уложени новац, и приде нешто зарадио, ако би се дало.
Одлучује приступити организовању песничког конкурса под називом „Златно перо“, упркос томе да је слична манифестација под истим именом већ постојала у оквиру друштва „Српска заједница“ из Марибора. Стицао се утисак да је на простору српске сцене у Словенији, требало још једном, по други пут, унети што више забуне и сукоба. Наравно да то није било тешко режирати нити је Гајићу представљало проблем с' обзиром да је по подацима које је доставио википедији, био и ментор за филм и телевизију. Посао са организовањем конкурса и зарадом, толико му се био допао, да „своју“ нову делатност проширује и конкурсима за избор: најбољих песама о лепотама вода; такмичењем за звање Витез поезије – бољи од најбољих; конкурсом за песму године Европске уније и Балкана; медијским књижевним конкурсом; конкурсом за изузетне заслуге у науци; па чак и конкурсом за међународно такмичење за избор лепотице културних друштава Балкана и Европске Уније.
По другој страни, као борац против кршења људских права, који се декларише као алтруиста, племенит, несебичан и човекољубив, Гајић успоставља и неки његов «правни сектор» преко којег такође згрће новац којим би настојао купити све оно што му недостаје у животу. Заборавља притом, да се управо то што му недостаје не купује новцем, већ да се стиче поштовањем, оданошћу, поверењем и захвалношћу, а љубав се или деси или не?
Заборавља да тај исти новац може бити и неморална, а и врло опасна категорија, нарочито ако се ради о новцу који потиче из јавних државних средстава.
Тако на пример, по разним конкурсним основама, папирне организације Саше Гајића, са свега три члана, из државног прорачуна Р. Словеније добијају ни мање ни више већ око шездесетак хиљада евра.
Без разлике што немају ни елементарног знања о књижевности, нити су у књижевност на било који начин упућени, осим момента зараде, ове људе њихова чињења сврставају у организовану књижевну мафију. То би нарочито важило за Сашу Гајића који би у неким својим нереалним песничким амбицијама да успоставља неке нове допунске системе вредности у поезији и књижевности уопште, па чак и у преводилаштву индијанских изворних песама, под условом, како сам каже, да га нико не пита са којег језика је превео те песме..
Заборавља и то да је човечност за појединце попут њега недостижан идеал, јер да није тако, не би писао и не би се јавно хвалио, како је ето, та његова подружница бесплатне правне помоћи „спасила сиротињу робијања од сто година затворских казни“, наглашавајући да је међу спашенима било и људи осталих нација, а не само Срба са простора бивше СФРЈ.
И, шта рећи, осим да би тај гест био заиста за сваку похвалу, ако би Саша Гајић одлучно, јасно и без увијања објаснио, да ли он то стварно чини из личног убеђења и бриге према људима, или се ипак ради о неком другом, његовом личном мотиву сакривеном далеко од очију јавности? Може ли у том случају објаснити где је завршило 27.000 евра добијених од центара за социјални рад Републике Словеније, на име друштвено корисних послова које су осуђеници „обављали“ у његовим непрофитним организацијама, и о какви пословима се ту радило? Иначе, један затворски дан у Словенији кошта 100 евра, па се још једном намеће питање: шта и на каквом раду су осуђеници провели 270. дана у његовим непрофитним „културним“ организацијама, и колико би дана морали провести да их је заиста, како пише, спасио робијања читавих сто година?
Може ли објаснити и то, да ли је добијеним државним новцем финансијски помогао ту, како он вели „сиротињу“ или је новац ипак, преусмерен у неке „друге токове“ и поред тога што други члан Правилника Р. Словеније о обављању друштвено корисног посла изричито каже: рад за општу корист не сме да има за циљ стицање добити?
И на крају.
Они који познају српску сцену у овој под алпској земљи са правом се питају: није ли Савез српске дијаспоре само привид за публику и један од извршилаца наручених прљавих радова у најновијој глумачкој подели улога, са задатком пљувања појединаца који пишу о непочинству људи који стоје на челу савеза?
„Зло чинити од зла се бранећи“, у овом тексту „нечовештва нема никаквога“.
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
7. 3. 2025
